Радно и социјално право

18 Б. Шундерић: Право на приговор

његовом праву (о било којем праву из радног односа) или на закону заснованом интересу. Међутим, очигледно је да тако није мислио законодавац доносећи законе о радним односима (матичне). Наиме, он је ово право запосленима код свих послодаваца, где се не примењују закони којима се регулише радни однос у државним органима и организацијама, ограничио само на одлуку, односно решење којим је у дисциплинском поступку изречена мера престанка радног односа. Према томе, употреба овог правног средства сведено је само против једне одлуке. Дакле, на строги изузетак.

Овај изузетак савезни закон предвиђа у чл. 56. ст. 2. и ст. 3. Но, занимљиво је да законодавац у члану не говори о праву на приговор, него говори о органима који су надлежни да одлучују о приговору, односно о захтеву за преиспитивање одлука. Међутим, републички закон у чл. 90. ст. 2. говори о праву запосленог на приговор против решења о изреченој дисциплинској мери престанка радног односа. Савезни закон поред приговора познаје друго правно средство које означава као захтев за преиспитивање одлуке. Ово средство запослени употребљава ако код послодавца нема управног одбора. Онда, дакле, директор преиспитује своју одлуку у другом степену. Републички закон познаје само термин приговор. Приговор се подноси и у случају кад је другостепени орган директор. Приговор се подноси директору ради преиспитивања решења о престанку радног односа кад код послодавца није образован управни одбор.

Све друге одлуке, осим наведене одлуке, не потпадају под режим приговора, односно не могу бити предмет одлучивања у другостепеном поступку. Запослени, дакле, против њих не може уложити приговор, односно нема овлашћења за то. Дакле, све друге одлуке донете од надлежног органа послодавца постају коначне у првом степену и не могу се оспоравати код другог органа или преиспитивати од истог органа (органа који их је донео). То Закон о радним односима Србије у чл. 114. ст. 2. изричито утврђује. Према овом члану коначно решење је решење директора донето у првом степену, ако овим законом није другчије одређено. Овај закон је друкчије одредио, само за одлуку о дисциплинској одговорности којом је изречена мера престанка радног односа. Употреба права на жалбу уместо да буде правило (општи принцип), постало је, дакле, изузетак. Овим законом уставне норме о праву на жалбу су стављене ван снаге.

Међутим, онај део норми позитивног радног законодавства које регулишу радне односе у државним органима и организацијама потврђују само уставни принцип права на жалбу и утврђују да запослени односно