Радно и социјално право

В. Милић: Перспектива радне снаге у земљама у транзицији - социолошки угао 351

У друштвима бившег реалног социјализма која су спорије и мање прихватила западни модел ситуација са радном снагом је унеколико друкчија и рекло би се тежа. Пре свега, ту је темељитије задржана државна својина и већа предузећа углавном поседују стару структуру пуне упослености или су је незнатно редуковала. Али, основни проблем који се јавља на тој основи је немогућност државе да обезбеди стварне послове и редовна и пристојна примања запосленим. Стога је постојећа упосленост фиктивна а стварно као да не ради око 70% радне снаге. И нешто већем броју радна снага је на животном минимуму.

Приватизација је захватила само споредне услужне делатности што је недовољно за одржавање какве такве стварне запослености радне снаге. У хаотичној укупној ситуацији јако су развијени нелегални облици послова тако да у појединим друштвима они скоро да доминирају те су то друштва хајдучко-отимачке привреде! На удару отпуштања су неквалификовани радници и жене, а последње, иако раде налазе се у тзв. латентној незапослености.

Свакако да је најтеже стање у погледу младе и образоване радне снаге. Сви канали запослености су запречени, а услови за спољну миграцију су изванредно отежани јер су развијена западна друштва прећутно поделила сва друштва реалног социјализма у себи "блиска и далека" и виде двојну политику према њима. Без перспективе налажења послова у домицилним земљама млади и образовани су принуђени да упражњавају "изванредне" послове који нису у складу са њиховом формалном дипломом. Дешава се ретроградни процес снижавања стварног квалификација, јер се прихватају послови нижег образовног нивоа а често и без икаквог образовања. У највећем степену правог расула су научни и иноваторски кадрови који таворе остајући без икакве подршке и сваког занимања за истраживачки рад.

Уколико се има у виду релативна неизграђеност укупног друштвеног система према западном узору онда се може рећи да је у свим друштвима бившег реалног социјализма, без обзира на њихову прилагођеност или неприлагођеност западном моделу радне снаге, не постоји изграђеност институционално законске основе за регулисање њеног укупног положаја. Ситуација је нешто боља у оним друштвима која су брже и обимније спровела измене и извршила прилагођавање. Међутим, још увек није до краја изграђен систем установа који би се темељније односио на радну снагу. При томе није сасвим јасан нацинални конзензус политичких снага око запошљавања радне снаге и њеног вредновања а нити чврста државна