Радно и социјално право

40 3. Ивошевић: Застарелост у дисциплинској одговорности

сазнања за повреду радне обавезе и учиниоца. Сазнање за радњу не мора обухватити и сазнање за учиниоца. Сазнање за учиниоца конзумира сазнање за радњу, јер учиниоца нема без радње повреде. Ту вреде правила о којима је већ било речи. Али, и правила која су примерена карактеру повреде. Овде је реч о повреди која садржи обележја кривичног дела, па треба имати у виду да се сазнање за повреду радне обавезе не везује за правноснажну пресуду о утврђеној одговорности за кривично дело, већ за радњу повреде радне обавезе која садржи обележја кривичног дела. Утврђивање да у повреди радне обавезе има обележја кривичног дела ије утврђивање постојања кривичног дела, за шта је надлежан искључиво суд, него је то решавање претходног питања од којег зависи начин рачунања рок застарелости. Решавање тог претходног питања спада у надлежност органа који води дисциплински поступак а његов задатак је да испита само да ли у радњи повреде која се запосленом ставља на терет, има елемената било ког кривичног дела, или нема. Ако нађе да тих елемената нема, застарелост ће рачунати по ставу 1. овог члана, а ако нађе да тих елемената има застарелост ће рачунати по ставу 2. овог члана. Овај став доминира и у судској пракси. О томе сведочи пресуда Врховног суда Србије Рев. 3866/95 од 13.09.1995. године: "Без утицаја су наводи ревизије да злоупотреба службеног положаја представља кривично дело и да су судови требали да разјасне да ли је о томе донета кривична пресуда. Ова радња је колективним уговором прописана и као повреда радне обавезе. Радник одговара за повреду радне обавезе која садржи обележја кривичног дела, и кад није позван на кривичну одговорност." Постојало је, додуше, и схватање да се дан сазнања за повреду радне обавезе која садржи обележја кривичног дела може рачунати само на основу правноснажне кривичне пресуде.) Оно, међутим, није оставило приметне трагове у пракси и доктрини. Обележја кривичног дела могу постојати и без кривичне пресуде. Пресуда се не доноси у свим случајевима извршења кривичног дела, јер се гоњење за нека кривична дела предузима по приватној тужби а њено подношење може изостати и кад кривичног дела има. Сазнање за повреду и учиниоца се одређује: "према времену када је оно дошло до органа надлежног за покретање дисциплинског поступка", како је речено у већ цитираној пресуди врховног суда Србије Рев. 2138/93 од 17.06.1993. године.

Објективни рок траје колико и застарелост гоњења за кривично дело чија су обележја садржана у учињеној повреди радне обавезе. Према члану 95. Кривичног закона СРЈ кривично гоњење не може се предузети кад

4) О томе - 3. Ивошевић: Дисциплинска и материјална одговорност, 1991. година, страна 69. 5) "Службени лист СФРЈ" број 44/76.