Радно и социјално право

54 В. Поповић: Судска заштита права запослених

поступцима, уколико нема стараоца, не делују рокови у којима се може покренути поступак интерне или судске заштите права. Такво лице није у стању да предузме било коју вољну радњу, па ни радњу пријема одлуке за коју се везује почетак и крај преклузивног рока".

Код погрешне правне поуке принцип да непознавање права шкоди не примењује се због тога што се у случају погрешне поуке ради о заблуди изазваној том поуком, те стога не представља свесно одустајање од парничне радње којом се губи право на подношење тужбе. Тај пропуст не може штетити запосленом који је пропустио законски рок за подношење тужбе, нити може користити послодавцу који је погрешном правном поуком довео у заблуду незадовољног учесника интерног поступка. Све ово само под условом да је запослени поднео тужбу у року који је дат погрешном правном поуком.

Чести су случајеви да у току вођења поступка пред судом, другостепени орган донесе одлуку о приговору, па се може поставити питање рока за побијање такве одлуке. Начин решавања оваквих ситуација дат је у ставу Врховног суда Србије из одлуке Рев. бр. 5432/94, који гласи:

"Ако је радник после ћутања о приговору благовремено поднео тужбу против првостепене одлуке, може у истој парници захтевати да се поништи накнадно донесена другостепена одлука, без обзира на рок за подношење тужбе у радном спору".

У образложењу те одлуке је указано: "да је радник покренуо радни спор благовремено, не чекајући другостепену одлуку у околностима ћутања о приговору. Због тога се судска заштита има ценити према времену побијања првостепене одлуке."

Уколико коначна одлука није донета, рок за подношење тужбе би требало да тече од наредног дана по истеку рока у коме је одлука по захтеву радника морала бити донета. О ситуацији кад није донета коначна одлука и о року у коме би надлежни орган био дужан да донесе одлуку било је речи у претходном поглављу - аналогна примена Закона о општем управном поступку.

Кад је реч о недоношењу одлуке о приговору запосленог, у контексту досадашњег излагања о потреби да се кроз судску праксу, због правне празнине, установи обавеза другостепеног органа да одлучи о приговору у одређеном року, сматрамо да би требало и даље омогућити запосленом да покрене поступак, побијајући само првостепену одлуку о изреченој мери престанка радног односа. Због правне сигурности, запосленом не би требало оставити неограничено време за подношење тужбе, већ га везати за рок у