Радно и социјално право

М. Врањеш: Финансирање социјалног осигурања 73

одлазак у пензију, јер то успорава и отежава запошљавање младих. У време високе незапослености таква промена још би више заоштрила проблем незапослености. Наравно, ту треба узети и привремени одлазак у пензију чији финансијски ефекти нису за потцењивање. Други слој је онај у којем би постојао систем обавезног пензијског и инвалидског осигурања, који би се ослањао на систем акумулације капитала и био организован преко организација пензијског и инвалидског осигурања које би биле у приватној својини. Овај систем би се темељио на капитализацији доприноса и стриктној међузависности износа пензија и износа капитализираних појединачних доприноса. Он полази од штедње у функцији развоја, јер се улагањем у капиталне фондове пензијског и инвалидског осигурања повећава штедња појединца, да би он сам себе касније финансирао у старости и болести, а да се та средства у међувремено профитабилно користе за нове инвестиције и нову запосленост. Међутим, како обезбедити практичну релевантност таквог система, јер је тешко истовремено остварити два опречна циља – прерасподелу дохотка и програм принудне штедње. Трећи слој је онај у којем би постојао систем добровољног пензијског и инвалидског осигурања, а који би се ослањао на премије осигурања и које би плаћали запослени послодавци.

Када је у питању социјално осигурање, доприносе за социјално осигурање делимично плаћају запослени, а делимично послодавци на зараде. Произилази да фактор рада сноси терет финансирања социјалног осигурања. Шта ако су незапослени2 Зашто је као извор финансирања социјалног осигурања баш изабран допринос за социјално осигурање на зараде. Одговор је једноставан, јер је реч о најбржем, најлакшем и најстабилнијем извору финансирања. Пошто су зараде основица не само за обрачун доприноса за социјално осигурање већ и за утврђивање висина накнада из социјалног осигурања, инструмент доприноса више него било који други финансијски инструмент апроксимира цену социјалног осигурања по осигуранику, што је посебно значајно са становишта његове алокацијске ефикасности. Међутим, велики је недостатак инструмента доприноса што вештачки поскупљује живи рад, дисторзивно делује на цене рада и капитала, на штету радно интензивних грана привреде. То се посебно манифестује ако је стопа неза- | послености већа. Све то чини и целу привреду мање конкурентном у светским димензијама, а и узрок је појаве сиве економије. Поред тога, стопе доприноса за социјално осигурање су високе. На крају, недостатак је и у регресивном деловању, посебно када се зараде изнад утврђене висине узимају од опорезивања. Без обзира што инструмент доприноса који се ослања на зараде представља већ више деценија “камен спотицања“ и суштински нерешено питање опорезивања, може се тврдити да му нема замене. То је систем који је дугорочан и који се тешко може мењати. Уосталом, у досадашњој финансијској теорији и пракси нико није понудио решење које би у начину алиментирања средстава за финансирање социјалног осигурања обезбеђивало