Радно и социјално право

С. Царић; Улога и функција директора у изградњи привредног система и његов правни... 119

ва, тј. услова које мора испуњавати одређено лице да би могло бити изабрано за директора.

У погледу ових позитивних услова за избор треба истаћи да се најчешће ради о прецизирању стручних квалификација, успешности у досадашњем раду, укупне дужине радног стажа или дужина радног стажа на руководећим положајима у привреди и евентуално знање неког од светских страних језика.

У погледу стручне квалификације директора треба рећи да у нашем образовном систему таква посебна. квалификација у ствари у не постоји и да се директори бирају из реда правника, економиста, инжињера и тд. Код нас не постоје факултети за директоре који би у истој сразмери обједињавали све неопходне области наука које директор мора да познаје, макар једино у информативном погледу.

Као реликти прошлости у појединим привредним друштвима тражи се нижи степен стручности на нивоу основне, средње или више школе. То је најчешће компромис са постојећим персоналним стањем у погледу директора.

Поред ове хетерогености у погледу услова за избор директора у пракси се веома често отежава продор прогреса на тај начин да се у неким прописима или статутима за поједине директора предвиђају неадекватне струке. Тада ти директори нису стручно квалификовани да стручно обављају посао директора и тако несамостални свакодневно су принуђени да од неког другог траже "сопствено" мишљење. Тако на пример у прописима се често предвиђа да се за директора болнице, поликлинике, здравствене установе, апотеке и тд. мора изабрати лекар или фармацеута а та лица не владају ни основним минимумом знања из праве и економије. Често је слично и са директорима техничке струке, јер се од директора захтева много више стручности из области друштвених наука, него што може да стекне на факултетима техничких наука.

У већини страних држава чији привредни систем тржишног карактера много већа пажња се посвећује не само стручности, него и привредној обдарености неког лица да буде директор, него код нас. Имали смо периода времена, десетак година после другог светског рата, када се од директора искључиво захтевала оданост политици, режиму и држави. Но једино та особина директора врло брзо се показало да не може бити довољна особина директора. Из тога периода вучемо много негативних особина када су у питању директори. Поред нестручних и необдарених директора, и ови одани и послужни директори сами по себи постали штетни јер нису максимално ангажовани на остваривању интереса предузећа односно привредног друштва на чијем су челу, него остварују неке неодређене и друштвено неартикулисане интересе ван предузећа.

Нестручност директора као кочница развоју код нас се релативно давно уочена, али су из те појаве произашли потпуно погрешни закључци.