Радно и социјално право

П. Јовановић: Стабилност радног односа... 31

213. ст. 1.) било је предвиђено да раднику не може престати радни однос ако услед удруживања основних организација удруженог рада, технолошких и других унапређења, којима се доприноси повећању продуктивности рада и већем успеху основне организације, престане потреба за његовим радом у тој организацији. Наведена и друга законска решења су тако армирајуће деловала на стабилност радног односа да се у пракси створио својеврсни монопол запослених на радно место и радни однос, који је био неспојив са ризиком да се посао може изгубити. Ово је имало негативне реперкусије на мотивисаност за рад, запошљавање способних кадрова, продуктивност рада итд.

Закон о основним правима из радног односа у духу времена стабилизације друштвено-економских кретања и привредне реформе крајем 80тих, опет чини релативним питање стабилности радног односа и редефинише га по логици тржишних законитости, конкуренције знања и способности итд. Према овом Закону (чл. 21.) раднику за чијим је радом престала потреба због технолошких и других унапређења којима се доприноси повећању продуктивности и увећава успех организације, односно послодавца, не може престати радни однос док му се не обезбеди једно од тим Законом предвиђених права. У вези са предвиђеним правима, радноправни и социјално-материјални положај радника могао се решити: (1) даљим радним ангажовањем (у форми радног односа) путем запошљавања у другој организацији, односно код другог послодавца на основу споразума надлежних органа (на радном месту које одговара знању и способностима радника); путем преквалификације односно доквалификације за рад на пословима радног места у истој или другој организацији, тј. код другог послодавца; или (2) обезбеђивањем социјално-материјалне сигурности радника на други начин (путем докупа стажа ако раднику недостаје до 5 година пензијског стажа за остваривање права на старосну пензију; путем једнократне накнаде у виду отпремнине у висини од најмање 24 просечна лична дохотка радника; и путем новчане накнаде најмање у висини зајемченог личног дохотка док се радник налази на плаћеном одсуству – најдуже две године).

Питање престанка радног односа радника за чијим је радом престала потреба, било је регулисано и одговарајућим републичким, односно покрајинским законима. У СР Србији био је донет Закон о правима радника за чијим је радом престала потреба, а у САП Војводини Закон о обезбеђивању права радника за чијим је радом престала потреба." Интересантно је

8 "Сл. л. СФРЈ", бр. 60/1989. У "Сл. гл. СРС", 6p. 18/1989. 0 "Сл. л. СПВ", бр. 12/1990.