Радно и социјално право

Б. Шундерић: Утицај релативности услова за заснивање радног односа... 45

давац обезбеђује очување и увећање свог капитала и на основу тога задржава своје место у свету капитала (или на тржишту капитала), а раднику радни однос представља инструмент за улазак у свет рада, чиме обезбеђује материјални и социјални статус, односно сигурност себи и члановима своје породице. Заснивање радног односа, посматрано са аспекта послодавца, је условљено економском потребом за радом одређеног квантитета и квалитета. Број радника, тј. носилаца радне снаге као и њихова квалификациона структура условљена је обимом и квалитетом послова, техничком опремљеношћу рада, као и захтевима тржишта за производима и услугама у тренутку заснивања радног односа. У овом тренутку послодавац тражи и запошљава радну снагу која може и хоће да својим знањем и способностима омогући економски целисходно и ефикасно коришћење средстава на датом степену техничког развоја. Ступањем на рад, радник затиче одређени степен техничке и технолошке опремљености рада, као и одређени обим потражње за датим производом. Према томе, у тренутку настанка радног контакта може се успоставити скоро потпуна адекватност између захтева процеса рада, с једне стране, и обима и квалитета задовољавања или испуњавања захтева од стране запослених, с друге стране.

За тренутак успостављена равнотежа између ова два фактора процеса рада не може да опстане на дуже време и током трајања радног односа бива нарушена. То практично значи да радник у тренутку ступања на рад мора да зна и да буде спреман да прихвати да, за све време трајања радног односа, неће моћи да обавља исте послове са истим средствима у истој организацији рада и под истим условима који су постојали у тренутку ступања на рад, нити ће, пак, моћи да са способностима, са којима је ушао у радни однос, да извршава обавезу рада и то не само до краја радног века, него и за релативно краће периоде кроз које ће пролазити његова радна каријера. Који су разлози који иду у прилог овом ставу; Разлози, пре свега, произилазе из тржишног модела привређивања. Послодавац као власник или корисник капитала а самим тим и као привредни субјект који обавља одређену делатност изложен је сталној конкуренцији на тржишту које му виси као Домаклов мач над главом. Тржиште га промовише као успешног привредника или га потискује са тржишне сцене све у зависности од тога како оцени резултате његовог рада. Послодавац, био велики или мали, може опстати на тржишту ако непрекидно подиже продуктивност рада и смањује трошкове производње по јединици производа. Да би ово остварио он мора, пре свега, да мења технологију. У условима када је наука постала одлучујући фактор привредног и друштвеног развоја послодавци су упућени на праћење и примену нових научних открића, која доприносе променама и развоју технологије. Наука је изазвала значење промене у предмету рада (све