Радно и социјално право

50 РАДНО И СОЦИЈАЛНО ПРАВО

2. ИЗЈАВА О ПРЕСТАНКУ РАДНОГ ОДНОСА И СПОРАЗУМ О ПРЕСТАНКУ РАДНОГ ОДНОСА

Према одредбама поменутог Закона, запосленом, по његовој вољи, престаје радни однос ако писмено изјави да жели да раскине радни однос (ако откаже уговор о раду). Запослени који нису закључили уговор о раду, су дужни да сачине писмену изјаву о престанку радног односа, то су пре свега запослени у државним органима и бројни запослени који су засновали радни однос пре ступања на снагу Савезног закона о основама радних од носа и Закона о радним односима Републике Србије. Запослени који су закључили уговор о раду, надлежном органу послодавца, упућују писмену изјаву о отказу уговора о раду. Поменути закони ништа не говоре о посебној форми и садржини тако дате писмене изјаве запосленог. Према томе, основно и најбитније за пуноважност дате изјаве јесте да је дата у писменом облику и да је у истој запослени недвосмислено и слободно изразио своју жељу да раскине радни однос, односно откаже уговор о раду. Изјава мора бити потпуно јасна и недвосмислена, јер таква изјава обавезно доводи до озбиљне правне последице престанка радног односа запосленог. Тако дата писмена изјава у сваком случају мора бити својеручно потписана од стране запосленог. Таква писмена изјава има конститутиван значај а њена писмена форма је услов пуноважности основа престанка радног односа. Из предњег произлази да усмена изјава о раскиду радног односа не производи правно дејство. Поводом дате изјаве послодавац је дужан да донесе решење о престанку радног односа које има деклараторни карактер односно решење о отказу уговора о раду. Пуноважна писмена изјава не може се више опозвати. Дајемо значајније одлуке из праксе Врховног суда Србије: “Одлука о престанку радног односа на основу писмене изјаве радника да жели раскинути тај радни однос, нема конститутиван, већ деклараторан карактер, па до престанка радног односа долази и кад таква одлука није донета." (Пресуда Врховног суда Србије, Рев. 3768/92 од 3.12.1992. године). У поменутој пресуди је истакнуто да је основ за престанак радног односа сама изјава радника, те да правна дејства престанка радног односа не зависе од тога да ли је одлука о престанку радног односа донета или не. Наведено је још да би одлука у случају да је донета имала деклараторни карактер, те да је тужиоцу престао радни однос по његовој вољи. И следећи став судске праксе: “Изјава радника о раскиду радног односа дата олако и без дубљег размишљања производи правно дејство и не може се опозвати од момента када је доспела до органа коме је упућена." (Врховни суд Србије, Рев. 4055/94 од 7. 9. 1994. године). У поменутој одлуци Врховног суда Србије је истакнуто да је изјава о раскиду радног односа, по својој правној природи, једнострана изјава

'