Радно и социјално право

52 РАДНО И СОЦИЈАЛНО ПРАВО

правцу правне неважности споразума о престанку радног односа и његове ништавости ако је изнуђен претњом да ће против запосленог, ако га не потпише, бити поднета кривична пријава. Наводимо новију судску праксу: "Споразум о престанку радног односа је ништав ако је изнуђен претњом да ће против радника, ако га не потпише, бити поднета кривична пријава.“ (Врховни суд Србије, Рев. 1984/94 од 14. 5. 1997. године). “"Споразумни престанак радног односа је незаконит, ако је сагласност запосленог изнуђена претњом да ће против њега, уколико не да пристанак бити покренут кривични поступак (Врховни суд Србије, Рев. 776/98 од 04. 3. 1998. године). И још један значајан став судске праксе: “Претња утиче на споразумни престанак радног односа само ако изазива оправдан страх код друге стране, а оправдан страх постоји кад су угрожени живот, тело или друго значајно добро стране којој се прети, односно њему блиског лица,“ (Врховни суд Србије, Рев. 776/98 од 17. 3.1998. године).

Супротно напред изнетим ставовима из одлука Врховног суда Србије на седници Грађанског одељења истог суда 8. 2. 1999. године прихваћено је следеће правно схватање: “Претња послодавца да ће против радника бити покренут кривични или дисциплински поступак уколико му радни однос не престане уз његову сагласност, нема значај претње из чл. 60. Закона о облигационим односима, па се не ради о мани воље која изјаву радника да жели да раскине радни однос, односно споразум о престанку радног односа чини ништавом.“

Мишљења смо да правно схватање из цитираних делова одлука Врховног суда Србије новијег датума су прихватљивија, јер претња послодавца о покретању кривичног или дисциплинског поступка према запосленом ипак има значај претње из чл. 60. Закона о облигационим односима, што вољу радника за споразумни престанак радног односа чини мањкавом и споразум о престанку радног односа ништавим.

3. ПРЕСТАНАК РАДНОГ ОДНОСА ЗБОГ НЕОПРАВДАНОГ ИЗОСТАЈАЊА СА ПОСЛА

Један од основа престанка радног односа запосленом независно од његове воље (чл. 64. ст. 1. тач. 4. Закона о основама радних односа и чл. 108. ст. 1. тач. 1. Закона о радним односима Републике Србије), је неоправдано изостајање с посла 5 радних дана узастопно, односно 7 радних дана с прекидима у току три месеца. Први услов за престанак радног односа по овом