Радно и социјално право

54 РАДНО И СОЦИЈАЛНО ПРАВО

запосленог, а не у основе за престанак радног односа по сили закона. Значи да до престанка радног односа долази када надлежни орган донесе одговарајућу одлуку, односно решење: “Неоправдано изостајање с посла најмање 5 узастопних дана, спада у основе за престанак радног односа независно од воље запосленог, а не у основе за престанак радног односа по сили закона, па без одлуке надлежног органа нема ни престанка радног односа. Отуда, запослени остаје у радном односу, и кад настане основ о којем је реч, све док надлежни орган не донесе одлуку о престанку радног односа.“ (Врховни суд Србије, Рев. 4487/98 од 22. 9. 1998. године).

Најчешћи разлози побијања решења, односно одлуке о престанку радног односа по наведеном основу од стране запосленог су тврђење да запослени није изостао 5 узастопних радних дана, да је изостанак био оправдан, да неки од дана изостајања нису били радни дани, и да за неке од радних дана односно за све дане изостанка као радне дане има оправдање.

4. ОДБИЈАЊЕ РАДА ЗАПОСЛЕНОГ НА РАДНОМ МЕСТУ НА КОМЕ ЈЕ РАСПОРЕЂЕНИ ПРЕСТАНАК РАДНОГ ОДНОСА

Према чл. 108. ст. 2. тач. 5. Закона о радним односима Републике Србије, запосленом престаје радни однос ако одбије да ради на радном месту на коме је распоређен у смислу чл. 21. ст. 1. и чл. 23. и 24. истог Закона, или у другом месту у смислу чл. 21. ст. 2. тог Закона. Правни основ за престанак радног односа у смислу поменутог прописа је одбијање рада на радном месту које је запосленом поверено распоређивањем у смислу поменутих одредаба. У питању је распоређивање због потребе процеса и организације рада, распоређивање у друго географско место, распоређивање због неукости или недовољног рада и привремено распоређивање у изузетним околностима. Одбијање рада у напред наведеном смислу је основ престанка радног односа и не може бити разлог за позивање радника на дисциплинску одговорност. Повреду тада чини само неблаговремено, несавесно и немарно извршавање радних обавеза. Кад настане основ, запосленом престаје радни однос тек кад послодавац донесе одлуку о томе, односно кад му откаже уговор о раду.

Треба истаћи да је решење о распоређивању запосленог на одређено радно место коначно и доноси га директор предузећа друге организације и заједнице. Запослени је дужан да по њему поступи све док га суд не поништи. Тужба у радном спору против коначног решења о распоређивању