Радно и социјално право

Б. Чолић: Неки облици престанка радног односа и заштита права запослених 55

не задржава извршење таквог решења. Дакле, до престанка радног односа по овом основу може доћи ако не постоји ниједан разлог због којег би радник оправдано и на основу закона одбио да ради на радном месту на којем је распоређен.

Постоје и законски основи у којима запослени по изузетку може одбити да ради на радном месту на које је распоређен. Према одредби чл. 34. ст. 3. Закона о основама радних односа (“Сл. лист СРЈ" бр. 29/96), запослени има право да одбије да ради, ако му објективно прети непосредна опасност по живот или здравље због тога што нису спроведене прописане мере заштите на раду. У том случају према одредби ст. 4. истог члана, послодавац је дужан да одмах предузме мере за отклањање непосредне опасности по живот, односно здравље запосленог.

Запослени млађи од 18 година, односно жена може одбити да ради кад се распоређује на радно место на коме се претежно обављају нарочито тешки послови, радови под земљом или под водом или послови који би могли штетно и са повећаним ризиком да утичу на њихово здравље и живот. Запослена жена за време трудноће не може да ради на радном месту на коме постоји повећани ризик за одржавање трудноће и развој плода. Све предње је предвиђено одредбама чл. 35. Закона о основама радних односа и чл. 74. Закона о радним односима Републике Србије. Према чл. 58. Закона о заштити на раду (“ Сл. гласник РС" бр. 42/91), радник има право да одбије да ради кад сматра да му прети непосредна опасност по живот или здравље, све док се не спроведу одговарајуће мере заштите или кад на оруђу за рад на механизован погон нису постављене заштитне направе. На крају дајемо примере судске праксе, која заправо следи напред поменута законска решења: "Одбијање распореда је основа за престанак радног односа, само ако уследи после коначности одлуке о распоређивању на друго радно место." (Врховни суд Србије, Рев. 3552/93 од 4. 11. 1993. године). И следеће одлуке: “Раднику може престати радни однос због одбијања да поступи по коначној одлуци о распоређивању и кад је она незаконита“. (Врховни суд Србије, Рев. 3738/93 од 19. 11. 1993. године). “Раднику који не поступи по коначној одлуци о распоређивању на друго радно место, престаје радни однос и кад је распоред незаконит, осим када радник може легално одбити да ради." (Врховни суд Србије Рев. 2916/94 од 29. 9. 1994. године). “Радник није дужан да поступи по коначној одлуци о распоређивању, ако надлежни инспекцијски орган донесе решење о одлагању извршења те одлуке, па му због одбијања распореда не може престати радни однос.“ (Врховни суд Србије, Рев. 2916/94 од 29. 9. 1994. године). "Одбијање рада због опасности по живот или здравље, није противправно, па не може бити основ за престанак радног