Радно и социјално право
Тодор И. Подгорац
пратило на унутрашњем и међународном плану, некако избегнут: међусобна национална мржња и шовинизам не би кулминирали, спасене би биле хиљаде и хиљаде људских живота, спречена велика материјална разарања, сачувано југословенско тржиште, за којим, изгледа, жале и бивше југословенске републике, сада посебне државе, итд., ако се, дакле, ове тешкоће нису могле отклонити, било је, и још увек има, препрека на које наши приватници већ дуже времена указују и које је могуће лако отклонити. У тешком и деликатном послу транзиције треба користити искуство развијених земаља, као и искуство бивших социјалистичких земаља, које су у трансформацији својинских односа доста одмакле (Пољска, Мађарска, Чешка), како у погледу поједностављења поступка за оснивање и пословање малих и средњих предузећа, тако и у погледу стварања повољних услова за њихово кредитирање. Поред поједностављења административне процедуре, основни видови подстицања оснивања таквих предузећа, и развоја приватног предузетништва уопште, могли би, у нашим условима, бити у домену пореза, царина, кредита, спољног трговинског промета, уређења грађевинског земљишта и закупа пословног простора. Наша привреда, посебно велики привредни системи -- тзв. гиганти, морају у процесу транзиције привући стране партнере са најсавршенијим технологијама. Циљ је да се таква предузећа учине још већим, још снажнијим и још кориснијим.
У вези процене капитала, која претходи својинској трансформацији - шта је чије, али и шта је из чега, током заједништва, настало, зна се да има веома сложених и замршених (можда и нерешивих) ситуација - од фабрика и погона који су се нашли у новонасталим државама на ранијем југословенском простору (иако су грађени значајним учешћем финансијских средстава некадашњег Савезног фонда за бржи подстицај неразвијених подручја), до тзв. аутономне трансформације у садашњој Југославији - осамостаљивање и својинске промене у предузећима која су раније била у саставу великих привредних система, а сад поступају као да такав статус никада нису ни имала.
На горе постављено питање Да ли се национализована имовина може приватизовати, наш одговор је одречан. Мислимо да је држава дужна да изврши денационализацију, тј. враћање или надокнаду такве имовине ранијим власницима, а не да је приватизује, као да је реч о државном или друштвеном капиталу. Ако смо се пре неколико година определили да се обрадиво земљиште, одузето по Закону о ПЗФ-у (1953) врати ранијим власницима или им се изврши надокнада, зашто бисмо у односу на власнике национализоване имовине поступили друкчије; У принципу, национализовану и сваку другу имовину одузету по разним основама треба вратити потомцима ранијих власника будући да ови други најчешће нису живи. Узгред буди речено, лично ми је познато да су у Кракову (Пољска), после вођења судских спорова, враћени читави квартови (на Ринеку, тржници познатој још из Средњег века) потомцима ранијих власника.
Кад се говори о приватизацији, треба настојати да се васпостави некада у нас веома развијено и богато - разноврсно и квалитетно занатство, сем ако се није исувише закаснило, будући да је оно скоро потпуно уништено. У сваком случају, треба спасти оно што се још увек спасти може и покушати обнову оних заната који би се могли обновити.
23