Радно и социјално право

организације“. Уколико би и политичка сфера, у нашим условима, представљала терен за деловање синдиката, онда се , кад - тад, поставља питање колико они могу бити “самостални", “независни“, “слободни" итд. Истина, постоји пракса, у земљама са стабилном и развијеном индустријском демократијом, да синдикати могу имати и извесне политичке циљеве и активности. Тако у Енглеској, према Закону о' синдикатима и радним односима из 1992. године, синдикати могу имати одређене политичке циљеве, сходно строгим правилима и условима предвиђеним статутом, а који се преиспитују сваке десете године. У ове сврхе они могу оснивати и тзв. политичке фондове за финансирање таквих активности.“

За наше услове и прилике, уколико се буде доносио закон о синдикатима, оваква решења не би била прихватљива. Ово због тога, јер би то, по нашем мишљењу и за сада, доприносило јачању “бирократизације" синдиката, тј. издвајању синдикалног вођства од обичног синдикалног чланства. Синдикално вођство се лако може идентификовати са улогом политичара и важног политичког фактора у дефинисању “општих интереса", уз занемаривање синдикалне позиције и струковних “ужих“ интереса синдикалног чланства. Политички ангажман и “кооперативност' синдикалних лидера може бити одскочна даска за њихову личну промоцију и прелазак из сфере синдикалног деловања у политичку или менаџерску сферу. У таквој ситуацији синдикално чланство има мало користи од синдиката. То даље може само компромитовати напоре у смислу изградње социјалних и правних оквира за демократизацију односа у области рада.

Дакле, ако ранија искуства довољно не опомињу, онда драстично погоршање макроекономских прилика (отворена незапосленост, пад реалних зарада, проблеми приватизације), просто налаже отворену, или макар прећутну, сарадњу свих синдиката, паралелно и на свим нивоима (од фабричког до националног), уз истовремену изградњу партнерског односа према држави. То препоручују и искуства других земаља које су прошле пут транзиције.

+ Види: СШап 5. Morris and Timothy J. Archer, Collective Labour Law, Oxford and Portland, Oregon, 2000, str. 116, 117. 30