Радно и социјално право

Данило Рончевић, Гарантовање слободе синдикалног удруживања, Радно и социјално право, стр. 155-167, ХШ (1/ 2009)

Данас мало држава оспорава само постојање синдиката.“ Читање законских текстова и проучавање националних система показују, међутим, да су ограничења и даље бројна када се говори и о самој слободи оснивања организација радника и слободи учлањивања у њих. Углавном се ради о три ограничења: она која се тичу синдикалних права одређених категорија радника; захтев да се најпре добије дозвола државних органа; и немогућност слободног избора синдиката.

Члан 2 конвенције бр. 87 предвиђа једнака права за све раднике, независно од њиховог сектора делатности (без другог ограничења осим оног које се тиче оружаних снага и полиције), политичког убеђења, пола, националности, расе итд., при оснивању синдиката. Проблеми постоје, на пример у Латинској Америци, по питању пољопривредних радника и државних службеника. Овим инструментом се тражи да се оснивање организација омогући без одобрења административних власти, било да се ради о директном или индиректном пристанку, односно кроз формалности које доводе до истог резултата (завођење или одобрење статута који се на пример постављају као услов за правно или реално постојање једне синдикалне организације); правила постављења за признање својства правног лица могу имати исто дејство.

Осим тога, радници треба да буду у могућности да слободно бирају свој синдикат, било на нивоу институције или на неком вишем плану. Ипак, чини се да су ограничења овог права бројна, и понекад прикривена. Могу постојати разни притисци на раднике како они не би приступили некој синдикалној организацији (дискриминаторне изјаве или поступци). Понекад су прописи такви да се, правно или практично (кроз утврђивање минималног броја чланова и постављање других, не сувише строгих услова), спречава оснивање више од једног синдиката који би представљао раднике предузећа. Неким другим прописима се налаже јединствена синдикална структура од нивоа саме установе до националног или интерпрофесионалног нивоа.

Од начела слободног избора се удаљавају и разни системи синдикалног монопола који се намећу радницима. Битно је прецизирати да се под тим начелом не претпоставља плурализам професионалних организација; он се једноставно односи на то да свакој групи радника треба дати право да оснива организацију изван постојеће структуре, уколико процене да је такво решење пожељно у циљу одбране њихо-

6 Ипак, државе као што су Саудијска Арабија или Султанат Оман и даље не признају постојање синдиката.

160