Радно и социјално право
Драгослав Хаџи Танчић, Кривично дело на раду или у вези са радом, Радно и социјално право, стр. 169-195, ХШ (1/ 2009)
констатација захтева напомену о потреби два разјашњења – о дисциплинској одговорности у Закону о раду, прво, и о кривичном делу на раду или у вези са радом као дисциплинском разлогу за престанак радног односа у Закону о државним службеницима, друго.
Наше радно законодавству у општем режиму радних односа већ ступањем на снагу ранијег Закона о раду крајем 2001. године формалноправно се лишава института дисциплинске одговорности (у језичкој равни преживљавају само изрази "повреда радне обавезе" и повреда "радне дисциплине"). Та чињеница, међутим, није довољна за закључак о непостојању дисциплинске одговорности у овом режиму радних односа и следствено томе одбацивању покушаја њеног препознавања у институту отказа уговора о раду од стране послодавца. При томе не може бити само питање конвенције хоће ли се разлози за отказ уговора о раду који се односе на понашање запосленог, иманентно дисциплински, назвати таквима или им се порицати њихово суштинско својство, па ни зарад одбране концепције о измењеном положају запосленог у поступку доказивања чињеница одлучујућих за одржавање радног односа, у коме изостаје примена одређених начела дисциплинског поступка. У том смислу и одсуство традиционалног спектра дисциплинских санкција и њихова сублимација у једној – престанку радног односа, не може бити довољан разлог за порицање дисциплинске природе разлога за отказ уговора о раду у Закону о раду.
Закон о државним службеницима не прекида континуитет дисциплинске одговорности из претходећег му Закона о радним односима у државним органима.“ Могла би завредети пажњу измењена терминологија у њему ("повреда радне дужности из радног односа" уместо "повреде радне обавезе и дужности" из Закона о радним односима у државним органима, такође и у односу на Закон о радним односима» који је у дисциплинској одговорности познавао само "повреду радне обавезе"), и то, ваља претпоставити, као настојање да се избегне употреба синонима ("дужности" и "обавезе") као сувишна, али се дилема о томе да ли језичка разлика овде подразумева и појмовну разлику, што ће бити ако изрази "дужност" и "обавеза" нису истог већ сличног значења (синоними могу бити истог, али и сличног значења), не може сматрати отклоњеном док Закон о раду буде познавао као разлог за отказ уговора о раду повреду "радне обавезе", посебно при околности да се у теоријској мисли (ако се занемаре узгредни, при томе и колебљи-
4 "Службени гласник РС", бр. 70/01 и 73/01 • "Службени гласник РС", бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02 > "Службени гласник РС", бр. 55/96 и 28/01
171