Радно и социјално право

Боривоје Живковић, Условни престанак радног односа, Радно и социјално право, cmp. 219-242, XVI (1/2012)

Поред тога гано Те215 овог решења је у значају послова које запослени треба да обавља и санкционисање недозвољеног понашања од стране лица које заснова радни однос у овој радној средини.

За разлику од предходног случаја када је пробни рад заком прописани услов који искључује дејство аутономије воље у радним срединама где је матични закон ЗОР он ће бити остварен само онда ако је уговорен. Тада је потребно да се испуни додатни услов да је пробни рад уговорен. О томе се изјашњава и одредба чл.36. Закона чији је наслов: “Пробни рад“. Према њеном садржају:Уговором о раду може да се уговори пробни рад.: Пробни рад може да траје најдуже шест месеци.

За време пробног рада послодавац и запослени могу да откажу уговор о раду са отказним роком који не може бити краћи од пет радних дана.

Запосленом који за време пробног рада није показао одговарајуће радне и стручне способности престаје радни однос даном истека рока одређеног уговором о раду.

Кључни искази из ове норме су: пробни рад, може се уговорити најдуже шест месеци, није показао одговарајуће радне и стручне спосибности и престаје радни однос. Прва два исказа показују да пробни рад где је ЗОР матични закон не активира се по самом закону већ је резулат уговорених услова заснивања радног односа, трећи показује његово орочено трајање док четврти и пети исказ индетификују оно што представља раскидни услов престанка радног односа.

Слово закона користи синтагму: престаје радни однос даном истека рока одређеног уговором о раду што је завршни фрагменат ове норме а не отказ уговора о раду на иницијативу послодавца. На тај начин законодавац је прихватио легитимитет заснованог радног односа па и независно од тога што је запослени на пробном раду показао неуспех Тај

наступањем услова који формира отказни разлог у смислу учињеног кривичног дела на раду или у вези са радом, правно оснажен основ давања отказа.

С обзиром да је у поступку утврђена ова одлучна чињеница за постојање отказног разлога, нижестепени судови су погрешно применили материјално право када су закључили да нису испуњени услови из члана 101. став 1. тачка 5) Закона, усвајајући тужбени захтев тужиоца за поништај оспореног отказа.

Како су судови на правилно и потпуно утврђено чињенично стање погрешно примени ти материјално право, Врховни суд је преиначио обе нижестепене пресуде тако што је одбио тужбени захтев тужиоца као неоснован.

Са изнстих разлога, Врховни суд је на основу члана 395. став 1. Закона о парничном поступку, одлучио као у изреци.»

(Пресуда Врховног суда Србије, Рев. ИИ 1681/2005 од 15.12.2005. године(Параграф лекс )

230