Рад уставног одбора Уставотворне скупштине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца : I. Дебата у начелу о Нацрту Устава

Стенографске белешке

87

суседу преко улице. Он je обавезан да и саму кућу гради по хигијенским прописима, које утврфује државна власт и т. д. Хоћу тиме да кажем, господо, да је право римске својине данас у тој мери измењено, да нико не може тврдити, да је кроз векове пролазило непромењено и до нас дошло неизмењено. Ви сви знате, господо, да у данашњим државама постоји, а код нас бар делимице, општа пореза на приход са прогресивном скалом. То није ништа друго него једна врста државног ортаковања са приходима графана. Постоје такофе, и ми ћемо морати то завести и још разрадити таксе и порезе на наслефа, по којима држава одузима појединцу приликом његове смрти један део његове имовине. Тај део у разним законодавствима врло је велики. Он иде по некад до 40 и до 50 од сто према степену сродства. Пошто сваки човек умире, а држава приликом свачије смрти ту порезу наплаћује, то значи, да она сваком човеку, одузима један део његове имовине. Другим речима значи, да сваки, који је за свога живота радио и приврефивао, радио је и приврефивао је не само за себе и своје наследнике него и за државу. То је ортаковање државе у тековинама појединаца. Све ово значи, да је онај социјални моменат, о коме je овде било речи већ одавно и одавно и доста дубоко, продро у приватну својину. Тај социјални моменат, ми примамо и треба само још даље да га разрафује.чо. Али принцип сам нпти треба нити Лlожемо да одбијемо. Да, господо, али ако примамо само начело уношења социјалног момента у приватну својину, ми, бар извесне групе мефу нама, не можемо у томе усвајању социјалних момената ићи до тога степена, да уништимо сам принцип приватне својине. Принцип приватне својине мора остати и постојати и даље, не због тога, што би сматрали, као што сам рекао, да је право приватне својине неко изузетно право, које заслужује нарочите обзире из не знам каквих разлога, него просто због тога што сматрам да би са уништењем права личне својине био уништен и један од главних фактора за производњу, била би уништена приватна иницијатива и лични интерес, који се налазе на дну права својине и који човека покрећу на приврефивање. Докле год се човек душевно не измени толико, да буде у стању да ради, не зато што мора да-ради и да приврефује, 'и не зато што од тога има лично користи, него из чисто алтруистичких побуда, докле год се човек, велим, у тој мери не измени ки не смемо ломити онај главни покретач привредног напредка и производње који се налази у личном интересу појединца. До тог лшмента држим да te и приватна својина и даље постојати. Што се тиче велике својине, господо, кад буде реч о аграрној реформи, r'oßopnteMO ближе о томе али Bet сада можемо направити извесне разлике. Има велике својине која је постала путем насиља, или је постала путем владалачких милости за услуге о којилЈа ми можемо мирне савести да не водимо рачуна и та својина има да се третира на један начин. А што се тиче оне друге велике својине која је постала редовним путем, за ту својину треба да важи оно, што је један француски краљ пре 100 година рекао својим синовима кад их је Hcnpatao у рат. Он им је казао: идите и владајте се тако, да вам свет опрости што сте се родили као принчеви. Сопственици великих имања добро би учинили, да у данашње вредге о тој изреци тога видовитог краља француског размисле. Тај је краљ осетио да te настати и да je Bet у његово доба настало време, кад te се политичке, династичке а и

друге привилегије и користи мсхки одржати само тако, ако их титулари сваким даном откупљују нарочитим заслугама; и велика својина која даје титулару један нарочито истакнути положај, намеће му и дужност да тај истакнути положај правда специалним заслугама према друштву. Xote ли титулари велике својине бити у стању да то разумеју и да се према томе владају, то је велико питање. Синови онога краља канда се нису умели користити саветима свога оца, ни они ни њихови рофаци у другим државама, јер као што видите, данас paca принчева изумире а републике ничу на све стране. Ми ћемо, господо, придржавајући принцип приватне својине са највећом готовошћу прихватити све предлоге, који иду на то да се што потпуније уништи зеленаштво. То је једна отровна биљка која се увукла у друштво и која је и у прошлости гоњена и која треба и данас да буде што јаче прбгоњена и no Аlогућству уништена. Ми ћемо тако исто бити присталице свију мера против т. зв. банкократије. Кад говорим о банкократији, ја xoty да кажем, да ја под том речју неразумем редовне нормалне функције, банака. Банке, дакле врши своје нормалне функције, врло су корисне привредне институције, које држава не само нема разлога да гони, него треба и да их помаже. Докле банке прикупљају капитал, који би иначе лежао бесплодан по фијокама, касама и џеповима појединаца, па га приводе индустрији, занатима, трговини и привреди уопште и на тај начин чине да сав народ преко својих уштеда партиципира у привредноме животу целога друштва, докле банке врше тај посао, велим, оне су корисне и заслужују сваку пажњу и потпору. Али кад банке изафу из тих својих нормалних функција, а то бива код неких врло великих банака, na зађу у државну власт и хоће да се државном влашћу користе за себе, лично за своје директоре и за своје управне одборе, онда чине злоупотребе и заслужују да буду најодлучније сузбијене. Банкократија, постаје на пр. онда кад се једна банка, која има велику фабрику оружја или муниције, послужи државном влашДу да се огласи или продужи рат само за то да би могла више зарадити. Банкократија је на пр. и Добрлин, кад једна или више банака успеју да им се једно државно подузеће, које вреди неколико стотина милијона, уступи за 20 или 40 милијона динара. То је банкократија и против тога устајемо и ми. (М. Аврамовић: фабрике шећера, Даница и т. д. Етбин Кристан: капиталистичко урефење тера банке на то). Задаци банака то нису и велика већина банака то не ради, нити је чаку стању то да ради. То могу радити само велике привилегисане, банке које имају додира са службеним круговима и утицаја на њих и имају средстава да тај утицај врше и одрже. Ми teMO примити предлог, и не само примити, јер ми смо странка која је у тој с.твари узела инијацитиву, ми teMO велим тражити да се аграрно питање реши. Ми не сматрамо да је само земљорадничка странка позвана да брани и заступа земљорадничке интересе. У једној земљи која има 80% бирача земљорадника, сви ми јесмо више или мање представници земљорадничкога реда, и према томе имамо право а имамо и дужност, да о земљорадничким интересима говоримо и да их заступамо. Ми Фемо дакле тражити да се аграрно питање реши на тој основи, што te се земља предати у својину онима који је обрафују. Какви су остали услови о томе teMO говорити, кад се буде говорило о аграрној реформи. Исто тако ми примамо у принципу и заштитне