Рад уставног одбора Уставотворне скупштине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца : I. Дебата у начелу о Нацрту Устава

88

IX. седница 12. фебруара 1921. године

мере законодавства радништва било варошког било сељачког. Ми примамо установу привреднога савета у начелу, a о његовим функцијама говорићемо (Михајло Аврамовић: Зар Савета?) Привреднога Сената (Михајло Аврамовић: Ви сте казали Савета.) Хтео сам рећи Сената, али на реч не полажем, ми примамо у начелу саму установу, a какве he његове функције битв, о томе ћемо говорити. (Михајло Аврамовић: Видите како је корисно присуство земљорадничке странке овде. Она је то прво истакла). Аграрно питање истакли смо ми, а не ви. Аврамовић: Не, њега је истакла прво земљорадничка странка. Један глас од стране комуниста: Истакли смо га прво ми.) Ја сам са великим задовољством слушао ваша излагања, али сам уверен, да ви, господо комунисти нећете у земљорадничкој маси наћи себи ослонца, докле год будете остали при захтеву да се уништи приватна својина. (Д-р В. Министар Пољопривреде: Да ли ви пледирате за Привредни Савет или за привредно законодавно тело). За Привредни Савет, или Привредни Сенат, али не као законодавно тело. (Михајло Аврамовић: Ми смо за привредно законодавно тело.) Онда ћемо се разићи, јер ја налазим да законодавно тело треба да буде само једно. Један од господе предговорника казао је како се наше данашње друштво налази у јакој економској кризи, из које може изићи радом и трудом раднога народа. Он је у исто време изјавио уверење, да данашње буржоаско и капиталистичко друштво, не ће изаћи из те кризе, него да fee подлећи. Господо, криза доиста постоји, и то врло велика. За време овог великог рата, било је земаља, које у томе рату нису никако учествовале, или су учествовале релативно слабо и које су за цело време рата радиле, приврЦјивале и богатиле се. У те земље, које су мало ратовале, долазе: јапан, Америка и неутралне земље. И у Јапану и у Америци, као и у неут{ алним земљама, за време рата развила се производња у тој мери, да су се подигле многе нове индустрије, a оне које су већ постојале прошириле се и усавршиле, и благостање је постало опште. Главни потрошач за све те производе била је Европа. Али сад, после ратова, Европа је осиромашила, те није више у стању да купује производе, који јој се нуде из Америке и Јапана а и из неких неутралних земаља. И отуда сад у тим истим богатим земљама криза. Производња по фабрикама заостала је. Трговина имајући велика стоваришта није у стању да их распрода, Банке, које су давале новац на зајам на залогу робе, видећи да цена роби вада, потрчале су да своје залоге продаду, чиме је оборена цена роби, фабрике, видепи да не могу екулирати своје производе, почеле су да отпуштају раденике и да се затварају. Услед тога је настала беспослица и све оне социјалне незгоде које беспослицу прате. Из те кризе ове земље могу само тако, ако се Европа понова врати у раније стање, а то је, ако се обогати, и повећа своју потрошачку способност. А Европа из овога стања осиромашења може изиЕи оним истим средствима, помоћу којих би се и један појединац, који je осиромашио, могао подићи. To je путем штедње и путем рада. Хоће ли радни народ Европе, као што господа извесна говоре, одбити ту сарадњу у садашњем друштву, ја разуме се не могу унапред ништа прорицати, али ја посигурно верујем, да оно ту сарадњу одбити, а да je нарочито неће одбити онај главни део радног народа земљораднички народ који ни до сада није показао ни нерасположења ни непријатељства према

данашњем друштвеном уређењу. (Мих. Аврамовић: Немојте се много уздавати у то, код оваке трговинске политике), код забране извоза и оваких прилика против којих негодује земљораднички сталеж. Ja неНу нарочито говорити о забрани извоза, али бих желео, да чујемо од вас у коме правцу ви мислите да ово питање треба расправити. Ја налазим, да ово ограничење трговине, које постоји, не треба да опстане. Ми смо и у клубу и у јавности говорили, a ja сам већ раније и у влади заступао мишљење, да је апсолутна потреба да се трговина врати на принцип слободне трговине. (Министар трговине г. Вјекослав Куковец: Ми имамо финансијских царина, а не прохибитивних). Извозна царина имала је разлога да постоји само донде, докле je између цена на домаћим. и на међународним пијацама постојала огромна разлика, као што је то било прошле године па је било оправдано не допустити да се том разликом користе посредници него држава. Али пошто се ова разлика, услед падања цена у иностранству, смањује то сад има разлога да се и извозне царине смање, па чак и да се укину. (Мих. Аврамовић: Увек је било тога разлога). Ово питање мора се нарочито треТирати, али сад могу рећи г. Аврамовићу само то, да ми стојимо на томе гледишту да је апсолутна и некоректна и штетна она политика државна, која је одржавала скупоћу за оне артикле које земљорадник купује, а тежила томе да појефтињава и обара цену артиклима које земљорадник продаје. Кад се сељак натерује да скупо плаћа производе које купује, онда му се мора оставити слобода да и он ску.:о продаје артикле које производи. Ја мислим, да се ту нећемо разићи, само је то једно замашно питање о коме се мора нарочито говорити. Ја сам стојим на терену одбране сељачких интереса, и ja налазим да je право да прво највећи део народа буде заштићен, па макар то било у неколико и на штету варошког становништва. (Мих. Аврзмовић: Неће то бити на штету варошких становника). Та политика појефтињавања земљорадничких продуката брањена је аргументацијом јефтинога хлеба (Мих. Аврамовић: Знам то) кад то знате, ја вам кажем да примам чак и скупоћу хлеба под условом да се заштите интереси велике масе сељака (Мих: Аврамовић: Обратно, онда ће лебац бити јефтинији. Онда ће одпасти додатак на скупоћу.) Много би био тачнији израз кад би се говорил) о јефтиноћи и падању вредности новца него о скупоћи (Мих. Аврамовић: Тако је, тако је). Господо, ја бих хтео још неколико речи да кажем о оном делу устава који говори о политичким правима и о г.рађанским слободама. Кад се прочитају они чланови устава, који о томе предмету говоре, човек добије утисак као да је редактор тих чланова устава био растрзан у главним двема тежњама. С једне стране хтео је да обезбеди извесна права и слободе као што се то чини у свима модерним установама a с друге стране бојао се да дајући слободу не да у исто време и маха злоупотрДбама тих слобода. Па у колико с једне стране обезбефује права и слободе, он с друге стране бојећи се злоупотреба, ограничава та иста права и слсбоде. To се види већ из саме редакције појединих чланова нпр. „Штампа је слободна у границама закона. Зборови и удруживање слободни су у границама закона и т. д. Све те тако неодређене редакције које хоће да кажу једно али одмах у ствари кажу и друго (Д-р Лаза Марковић: Значи закон је ограничење за Вас?) Сваки је закон ограничење господине. (Д-р Лаза