Рад уставног одбора Уставотворне скупштине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца : I. Дебата у начелу о Нацрту Устава

Стенографске белешке

89

Марковић: Ако народ.хоће еграничење кроз свој парламенат онда морате примити ограничење.) Али народ хоће преко своје Уставотворне Скупштине и да обезбеди слободу и онда закон не може да чини никаква ограничења. Господо, кад би у опште то било могуће, и кад би постојао један савршен систем no коме би слобода била потпуно огарантована а злоупотребе потпуно искључене ја дрЖим да би такав један систем уставни био већ одавно нађен и примљен у свима политичким старијим и искуснијим народима него што смо ми. Кад би било могуће да се обезбеди слобода штампе и да се у исто време стане на пут свима злоупотребама, ја мислим да би такав систем и Енглеска и Америка, Швајцарска и Француска већ одавна применила. Али је невоља у томе што су и те институције као и све људске институције несавршене, и што судећи по искуству других ствари стоји овако: Или ће се примити извесне слободе зато што je човек убефен да су оне корисне na ће се поред тих слобода пропустити баш и по нека злоупотреба која се не може избери, или ће човек стати на оно друго гледиште да по сваку цену гони злоупотребе па макар уништио и слободу. На оно прво гледиште стали су сви слободни народи : Енглези, Американци, Швајцарци и Французи. У њиховим државама огарантована јд слобода штампе, али у исто време имају и великих злоупотреба штампе. Нигде нема већих злоупотреба штампе, него баш у тим земљама које су слободне. А сдруге стране имате земаља сасвим другог духа и расположења. На пример, рецимо Персија. Она је стала на гледиште, да треба да гони злоупотребе штампе, и доиста je у томе успела. У Персији немате ни једне једине злоупотребе штампе, али зато немате ни штампе ни слободе. Ја мислим да се човек мора преломити на једну или другу страну. Мора се решити: или је за извесна права и слободе, и онда треба та права и те слободе искрено и лојално да огарантује и да их обезбеди, а злоупстребе да гони у онолико у колико je то могуће, па и шта више да их гони, али ипак поштујући права и слободе, или fee сматрати да му је важније да спречи сваку злоупотребу, али у toai случају мора бити готов да прими и прекор да није обезбедио слободу. И о томе ће, надам се, бити ближе и детаљније говорено, кад будемо прешли на расправу самих чланова нацрта Устава. Хтео бих да кажем још неколико речи у начелу о горњем дому и о дводомном систему. Као што знате, господо, у нас је то питање претресано и вадугачко и нашироко, нарочито у Србији. Ја мислим, да су свима политичким људима познати аргументи и за и против. Ja нећу те аргументе ни набрајати, ни понављати, али ћу се зауставити на неким аргументима, који су овде пали у корист горњег дома. Ја нисам присталица горњег дома, ја сам за један дом, и налазим да је потребно одговорити на неке аргументе, који су пали у корист горњег дома. Речено je, између осталог, у корист горњег дома, како горњи дом или сенат треба да буде једна институција, која ће да брани демократске установе, и онда је као пример наведен француски сенат, за који је речено да је спасао републику. Господо, ја сматрам, да ма како демократски био организован сенат, он никада неће и не може бити организовано Народно Представништво. И, према томе, ако има ико да брани демократске установе, то ће пре бити Народно Представништво, него ли Сенат. Нека се не узме ништа друго, него нека се само уочи: да се Стенографске белешке

сенат бира на дужи низ година него Народно Представништво, и да Сенат, по правилу не може бити бар у целини распуштен. И онда, господо, имате с једне стране Сенат, који се бира на дужи низ година, и који, према томе, не може претендовати да у оној мери одговара расположењу народном, као што може и мора одговарати расположењу народном једно Представништво, које се бира на краХе рокове и које сваког момента може бити распуштено. Cena? који остаје у важности 6,7, 8 и 9 година, на сваки начин може да се од народног расположења удаљи више, него Народно Представништво које се бира на четири године, јер и расположења народна могу се у тако дугом периоду времена изменити, те она расположења која су представљена у Сенату, који се бира на девет година, не морају бити израз данашњега расположења народнсг. (д-р С. Марковић: Совјети се бирају на шест месеци и зато су прави представници народни! д-р Л. Марковић: Kao бајаги!). Што се тиче сената француског, за који се вели, да је одбранио републику, ја господо, сматрам, да то није тачно, макар да се то врло често понавља. Кад се у другој половини осамдесетих година појавио буланжистички покрет против парламентаризма и у неколико и против републике, онај, који је републику одбранио није био сенат, него је то био француски народ, који генералу Буланже у није дао већину, на изборима скупштинским. Јер, да је Буланже успео да се плебисцитира, као што је имао намеру, и да je са већином ушао у Скупштину, нема тога сената, који би усаео да републику од тога народног покрета одбрани. Господо, речено je такође, и то употребљено, као један аргуменат у корист сената, да се два дома налазе у свима савременим и слободним државама. Они постоје и у Енглеској и у Француској и у појединим државама Америке итд. Господо, факт је, да два дома постоје у свим тима државама. Али факт je такође, да je и у неким од тих држава горњи дом постао no једном историјском развитку, а да има и држава, које су из чистог подражавања Енглеској усвојиле горњи дом, а не из неких потреба политичких, које су оне саме осетиле. У Енглеској господо, било је једно време када је посгојао свега један дом, и тај један дом је био садашњи горњи дом. У њему су били заступљени племићи и високо свештенство. Главни су позивани тек од времена на време, и то само онда, кад je држави требало napa, па је требало ударити намете на народ. Тада се осеКала потреба да се добије пристанак предсгавника народа. Да, али постепено у току векова, представници народа су почели тражити да када већ дају nape добију и право, да контролишу, на што се те nape употребљавају, па за тим, да контролишу и политику, која се помоћу тих napa, води. И тако је постепено тај доњи дом све више добијао у важности докле се најзад вије дошло до садашњег стања у коме је доњи дом, тај, у коме се дају главне политичке битке, и који у опште решава о томе, каква -ће се политика у земљи водити. Доњи дом је, дакле, у току времена надкрилио горњи дом и тога надкрилио у толикој мери, да би данас у Енглеској могао горњи дом сасвим да отпадне, па да се то не осети каз каква празнина у политичком животу Енглеске. У Француској имаде Сенат, који је створила монархистичка партија. Taj сенат до душе има већих права него што их има енглески горњи дом, али господо, и у Француској цео свет зна и oceiia да је политичка улога Сената слабија него ли улога представника народних. Има читавих партија, које сенату споре право 13