Рад уставног одбора Уставотворне скупштине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца : I. Дебата у начелу о Нацрту Устава

90

IX. седница 12. фебруара 1921. године

да обара владу, оне слlатрају да једна влада не треба и нема дужност да даје оставку ако при некоме гласању у Сенату остане у мањини. Та дужност за њу постоји само онда, кад остане у мањини при гласању у Скупштини. Има велим партије које такво гледиште заузимају, и та мишљења су радикална мишљења. Та мишљења постепено чак и исвајају тако, да се и у Француској може предвидети један моменат кад ће политичка улога Сената бити тако незнатна, да he и он моћи нестати без икакве штете по политички живот. Па, господо, кад те установе горњих домова или сената стално и непрекидно губе своји политичку важност, и кад he можда у кратком времену своју егзистенцију сасвим изгубити, ја онда питам, од куда то, и зашто ми да сад занодимо једну установу која у другим земљама пропада. (Један глас: A у Америци?) И тамо то исто бити. Господо, ово изазива једно упоређење. Било је једно време кад је Париз, пре но што је употребљавао електрично осветлење, био осветљен гасним осветљењем, исто тако и Лондон и друге велике вароши. Београд у то време није имао никаквог осветлења. Имао је неколико фењера општинских који су се палили од времена на време. Осветлен.а дакле није било никаквог. Кад се Париз решио да заведе електрично осветлење, онда се у општинском одбору нашло да је инсталација гасног осветлења врло скупа, n да је исто тако скупа и инсталација електричног осветлења, и да би то био превелики терет на варош, ако би одједанпут цело гасно осветлење заменили електричним. Зато су решили овако: да Париз поделе на секторе, па да сваке године из једног сектора избацују гасно осветлење и замењују електричним. У једноме моменту Париз је дакле имао две врсте осветлења и гасно и електрично, Предпоставите, господо, да је у томе времену покренуто, у Београду, питање о електричном осветлењу и да је неко од београдских одборника устао и казао: господо, Париз је велика културна и напредна варош и нимало се нећемо постидети, ако урадимо онако као што ради Париз. И пошто Париз има две врсте осветлења: гасно и електричнно, заведимо и ми и гасно и електрично осветлење. (Д-рВ. Маринковић: Али се гас може завести за кујну ) И ми ћемо сенат метнути у кујну. Господо, на резоновање тога београдског одборника општинског који уосталом није никад постојао потсећају ме нека извине господа, ја псштујем свачије мишљење и они, који траже у данашње време два политичка дома. Они траже да се код нас заведе једна институција, која је у другим земљама већ осуђена и која пропада, очигледно пропада, и која ће неминовно и дефинитивно пропасти. (Један глас: У Америци не пропада) Пропада. Ја бих хтео да кажем на крају још неколико речи о споразуму. Говорено je о томе, како је пстребно да се Устав донесе саоразумно. И ја делим то мишљење. Ја бих био тога мишљења чак и онда, кад не бисмо били у тако абнормалним приликама као што смо данас. И у најнормалнијим приликама Устав је врло крупно питање, јер када се једанпут донесе Устав он треба да траје десетинама го.шна без промене; а да би то могло да буде потребно је, да се искључи свако веће и замашније незадовољство, које би могло бити повод, да се уставно питање одмах поново отвори, тако ређи сутрадан, после пријема Устава у Конституанти. Потребан је дакле споразум, али само ваља при томе имати у виду оно што је овде један од господе посланика, мислим, г. Марковић, врло добро нагласио, а то је да у споразуму мора и може бити

ca.vio попуштања, али никако не може бити напуштања главних принципа. Све партије, које су овде, дошле су овамо путе.ч избора, и на основу својих изборних програма. Оне су пред својим бирачима везане за програм. Споразума дакле може бити само онда, ако се партије не разилазе међусобно у основним и сасвим кардиналним питањима. Даље, овај споразум треба да се изврши у једном доста кратком року. Ми се налазимо с поља и унутра у једној још несређеној ситуацији. Ми смо додушеспоља међународно признати, али унутрашња несређеност изазивље апетите и наде код наших непријатеља, о којима ми морамо да водимо рачуна и којих ће нестати тек онда, када се ми будемо унутра средили. Ми сви знамо и осећамо, шта нам мисле, шта очекују Бугари. Сви знамо, шта мисле и шта очекују Мађари, и ономе, што они очекују и чему се надају ићи ће само у прилог, ако ми будемо овај споразум на Уставу развлачили и ову унутарњу несређеност одржавали. Даље господо, тај споразум мора и треба да буде изведен у што краћем року. Ова се Уставотворна Скупштина несме разићи, докле питање Устава не реши. Она не сме ићи трагом Привременог Народног Представништва, које је седело две године а није ништа урадило и које је у народу баш због тога дискредитовано. Хтео бих да кажем нешто о мајоризацији и хегемонији о којој je такођер било речи. Нама србијанским партијама јер кад се говори о мајоризацији, сигурно се мисли на српске партије, нама србијанским партијама идеја мајоризације и хегемоније апсолутно је страна. Никада ми нисмо имали намере икога да мајоризирамо или да ставимо под хегемонију. То се може видети и по томе, како смо се политички груписали. Никад у Србији није пала реч „Срби на окуп“ као што је то било у другим покрајинама. Ми Србијанци поделили смо се овде у неколико група које се заснивају на полигичким начелима а не на племенском пореклу. Тако у нашој демократској групи н. пр. ви видите, да ми радимо раме уз paAie ca Хрватима и Словенцима, који су нам у политичком погледу ближи него радикали који су Срби али са којима се у многим политичким питањима разилазимо. То показује да код нас идеја племенске мајоризације не постоји. Осим тога, господо, ми смо у Србији сви одгајени и одрасли у идеји ослобођења Срба, а од како је наступила девиза: уједињење и ослобођење Срба, Хрвата и Словенаца, та je идеја прихваћена од свих нас, прихваћена je и у народу са истим. одушевљењем, за којим je раније била прихваћена идеја ослобођења и уједињења Срба. Ми смо чак и остваривали идеју ослобођења и уједињења 1867. и 1877. године када смо се борили са Турцима а тако исто 1912. и 1913. године када смо се борили са Турцима и Бугарима. После тих ратова ми смо свима новим суграђанима и саплеменицима, који су постали грађани наше државе, одмах признали сва она права, која смо и сами имали, и никада нам није пало ни на памет, да правимо разлику између нас Србијанаца из старих граница Србије и грађана, из нових крајева. И право да кажем, када је овај рат завршен, ми смо ово уједињење и ослобођење наша три племена схватили исто тако. Као што раније нисмо разбирали, да ли је едан Србин родом из границе Србије или је родом преко Саве, или из других новоослобођених крајева, тако исто мислили смо, да и ово уједињење и ослобођење спроведе.мо истим путем и начином. И ми држ.имо, господо, још и сада, да je само та идеја правилна И ако наша данашња