Рад уставног одбора Уставотворне скупштине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца : I. Дебата у начелу о Нацрту Устава

IX. седница 12. фебруара 1921.године

наша земља буде сва једна, да буде монархија, да буде имала свога краља. И те се институције ни мало не бојимо. Јер једино чега бисмо се могли бојати, то би могла бити, рецимо тако, краљева војска. Али краљева војска, чим нам је више треба, то је више народна војска и с те стране ми њу тражимо, дакле нами треба одбрана према вани. А кад ми будемо тако консолидовани, да се немамо бојати с поља никога, а у нутра само Бога и зла закона, онда нам толика војска и на овом данашњем систему неће требати и онда he Краљ пристати на овакво уређење наше земаљске одбране, како му будемо ми сви скупа, ја ваљда више не, али како му народни посланици то буду нашли за добро и корисно. Ми носимо нашим Уставом разумљиво јединство, ми носимо јединство земаљске одбране, јединство војске, јединство врховног њезиног заповеднишгва. Ми доносимо у државу у том нашем нацрту Устава, као и наравну последицу. Заједничко заступање наше државе према иностранству, у сваком случају и у сваком погледу. Ми доносимо, господо, уту заједницу, уту једну нашу Краљевину, у Устав државе, све оно што је за ту државу потребно, све оно што треба за краљев дом, све оно што треба за војску, све оно што треба за вањско заступништво те институције, које ће бити државне институције, не кажем заједничке, јер би то био архистички појам, ми доносимо уредбе, установе и прописе да за свето треба да буде и посебне заједничке државне финансије. И у колико приходи од царина који судржавни, у колико су приходи од монопола који су државни и од такса и прислојба ове врсте који су државни, не би били довољни, наш нацрт Устава доноси, да се томе има одложити и признати једна општа државна пореза на оно, што смо ми преко нарицали као личну доходарину што се иначе назива порез од личне добити. Ако свето не буде доста, држава ће имати ирава, да у својим законодавним телима одреди и даље жртве, које ће народ имати да поднесе за ту нашу заједницу. У форми државе смо сложни, у јединству државе смо сложни, у династији смо сложни, у заједничком заступању према нами смо сложни, и шта хоћете више од нас? Ја држим, господо, ако је ово федерализам, онда за мирне душе као ја, можете сваки од вас прихватити (Чује се: Па нећемо више Аустро-Унгарску.) Јасам ју још онда, господине колега, перхоресцирао, када сте ју Ви и Ваши другови јачали јединством круне Св. Стефана. Ето господо, сад долази оно, у чему се разилазимо, а разилазимо се у овоме. Наш је менталитет, темељна мисао, ова: Опростите, можда није по државу лепо, да се то каже, али искреност је најлепша и за људе, који су проживели моје године наравно je доћи на мисао, да је држава на крају крајева ипак само једна потреба становитога друштва, које ми in koncreto зовемо народ Срба, Хрвата и Словенаца или кемо га назвати Југославијом. (Чује се: Илиријом!) Илиријом и више, јер не би одговарало, а Југославија одговара, јер te југовина добро уређеча свима бити мила и угодна. (Мин. пољ. и вода д-р В. Јанковић: Кад уфу Бугари, то тачно одговара.) Сад ствар стоји овако. Ми дајемо тој држави све, што мислимо да јој треба као једној јединици да има. Али, ми идемо даље и анализирамо функције досадашње државе и те функције досадашње државе ми делимо овако. Ми кажемо, ти си један велики полицајац под фирмом да чуваш слободу, имање и живот појединаца и свих скупа. То си једно. Друго си ти, државо, један велики подузетник, господар,

који ради у име свих. То је велико поље економских питања, господо. Трећи си ти један учитељ, један васпитатељ за све до сад био. То је питање јавне просвете култуса, вере и т. д. Сад ми кажемо: Ти ћеш државо штитити поједине у њиховом имању, у њиховом животу и у њиховој целој битности. Али то треба да има своје мефе; ти не можеш да из Београда обезбедиш свакога кога треба, и век ту се ми у неколико разилазимо, не пссве, али треба да вам кажем ми не држимо да је специјално, да је битно за опстанак државе да баш Министар Унутрашњих Дела буде полицајац у целој држави у сваком питању и у сваком погледу *па да нам. он у Карлобаг на море намести рецимо једног комесара железнице где Карлобаг у удаљености од барем 30 километара нема железнице; да нам се друга таква места намештавају, организују и попуњују рецимо без правог разлога и т. д. И у том погледу као и у погледу великог господарења са народним иметком ми се разилазимо. Ми хсгћемо да у тим питањима, а и у питањима васпитања народа, имамо државу подељену у више јединица сада неки мисле више неки мање у више јединица које ће у том погледу вршити сакупљање оних сила дотичног територија, свих оних енергија и оних радња, које су, по нарави ствари, упућене на становити ужи териториј него ли читава држава, али такав териториј, где се може нешто успешно и нешто корисно чинити. (Д-р Вел. Јанковић: Једном речју држава у држави.) Не, господине Министре, то је погрешна мисао, него једном речју: велике самоуправе са што веким делокругом и са легистраторном власти у држави. (Д-р В. Јанковић: то су државе.) Мени је чудо да господа и јаче не ударају. (Глас: Са легислатуром iure proprio.) To je, господине, натезица универзитетска. (Глас: Ако није de iure proprio, онда чијим de iure?) Онда de iure delegato, (Глас: Од кога делегата?) Од централне власти. Ја сам споменуо речи: легислаторне компетенције. To je, господо оно што вас плаши; а ја држим да вас то нема нипошто плашити и ја не замеравач ником од вас нарочито не замеравам вам у првом реду, који сте из Србије, јер сте ви до данас били научени имати своју у сваком погледу слободну државу, и то је био један териториј, један број становништва не велим, где није требало ово оделивање, како ми данас хоћемо. Ви сте били од прилике хомогени, a оно нешто туђег елемента, што је долазило у вашу земљу или што сте га нашли овде, то сте га среком оружја, и вашега ума као и јакошћу нашега језика пославенили или како ви кажете посрбили, као што смо такве елементе и ми на мору под још тежим околностима, не посве али добрилг дијелом, пославенили или како ми кажемо похрватили. Сада, што је то легислаторна компетенција? Боже очувај негима рећи, да једна века самоуправна јединица може имати своје покрајинске законе. А што је то закон? Ту је опет једна пометња појмова, која нас чини, да будемо без разлога разложни јаче, него ли треба. Ако идете у трагове нашега језика, видећете да беседа закон није ништа друго, него једаи коначни закључак, једна коначна одлука, становитога тела, које има право, да уређује неке одношаје за неке територије. Ми у нашим странама, као што вам је добро познато, без двојбе бар огромној већини од вас, ми имамо из старога доба од пет и шест столека законе за поједине котаре и опћине? имамо јзакон Винодолски, имамо закон пољички, имамо закон Каставски, старим писмом писан од године 1400., где се