Рад уставног одбора Уставотворне скупштине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца : I. Дебата у начелу о Нацрту Устава

Стенографске белешке

93

уредила само она знаменита и једина у Словенству до данас остала племенска наша оггћина, како је то у своје доба врло духовито растумачио руски академичар, чини ми се Владимировски Буданов. Закон сам по себи дакле не значи државну суверену одлуку, и кад смо о том на чисто, може мирне душе и најзагриженији непријатељ беседе „закон“ пристати на институцију легислативне компетенције самоуправних покрајина. Дакле у том погледу caio се до данас разилазили и мени ће бити врло мило и угодно и свакако држим, не на одмет наше заједничке ствари, ако се у том погледу бар донекле ректифицира овај криви појам, који је до сада владао. Истина је, да је овде речено, да није толико до саме суштине компетенције самоуправне, него до њезине тенденције. То је врло духовито речено и ја посвема то одобравам, што је реко прекјучер, наш друг господин Војислав Маринковић. Господо, које могу бити наше тенденције? Ако смо поштени и искрени људи, а то јесмо, наше тенденције не могу више никада да буду растворне тенденције, које би ишле на растварање овога, што смо можда више Божјом помоћу или неким удесом, шта вам ја знам, него бригом свих нас постигли, не може ту да буде тенденција, која би растварала. (Глас: Може, може.) Како се просуђује. Ja просуђујем, да je нема. И ако се суди, да је има у оном делу народа, који ја нисам хтео дати клати 8. децембра, (Глас: Нико није тражио.) ради чега сам и банство оставио, онда верујте, да сам ја осведочен о великој истини оне народне пословице која каже: „Вук свачије месо једе, али свога не.“ (Глас: Радићевци.) Ни они нису зато. Они стоје много више, него што ми мислимо, и то вам ја не кажем на темељу каквог разговора са Радићем или каквог особвтог пријатељства с њим, него говорим што сам тако осведочен и што знам да тако огроман део хрватског сељаштва говори. Нису они противни краљу, него они кажу: Најпре нека милијони народа створе себиУстав и нека се краљ на тај Устав закуне, na ћемо онда и ми, хрватски сељаци, заклети се, јер су милијони више него један. Молим да ми се не замери, што сам овде заплео у расправу краља, јер нисам могао обићи, а да не споменем. Они су за то, да им се не могу данас ударити батине без закона. Ако они буду створили законе да некоме треба одрапити 15, 20 па и 25 батина, они ће се тој казни подложити, они fee то претрпети, јер ће их тада закон батинати, а не жандари г. Драшковипа, или Петра или Павла (Глас: Или ваши.) Да или наши. Они су за то да своје послове, које се специјално њих тичу, свршавају онако како мисле да je за њих најбоље. И ја сам, господо, за то јер сам у души осведочен да читава данашња .организација наших општина и наших управних власти није оно што у данашње доба треба да буде, ма да хрватска управа и у том погледу може многим и многим културним земљама вредети као неки, нећу да кажем недостижни, али као прилични идеал. (Жарко Миладиновић: To није тачно.) То ми ви добацујете, господине Жарко, и ако сте и ви о томе потпуно осведочени. (д-р Жарко Миладиновић: Самоуправе нема у Хрватској.) Па да, сада је нема, и зато је тим rope, али вјѕдекемо како ће вама бити кад будете у Војводини. Господо, о овоме би се дало говорити са тиме и са тима. Ви то најбоље знате, јер је сваки од вас о томе нешто размишљао и нешто промозгао. Одмиче се време и треба с овим да прекинем па да се осврнем само још на неке ствари. Ми смо, господо, у нашем нацрту Устава унели

и дводомни систем, али ми тим нисмо горњему, или тому другом дому дали привилеговани делокруг једнога, како би казали, са народном скупштином истовременога заступства народног, али са сасвим одељеном компротенцијом, него смо поделили или подвојили Народно Представништво дако: да један део буде Народна Скупштина, то јест посланици одабраници читавога народа, подељеног само у становите изборне округе, али иначе по све на једном те истом темељу: то јест Становита доба година, неродност самосвојност итд. и иначе ништа друго, него опште изборно право тајно, једнако и пропорцијонални систем. Други виц тога Народног Представништва, тај горњи дом, по нашем суду, он би од прилике требао да има нашто мало више од половице, који би били изабрани од представништва појединих самоуправних тела то јест великих самоуправних покрајина, а од прилике нешто мање од половине у њему били би заступљени посебице привредници и индустријалци земље. Ми мислимо тиме, да би се завела у целокупном Народном Представништву таква могућност, да се становити део одабраних држављана бави претежно питањима економским, привредним и културним. То би имали бити према пословима прави стручњаци, који би морали бити бирани у такво тело. Дочим би велика политичка питања, политички дио био увек у рукама народне скупштине, т. ј. оних опћенитих посланика народних. Ту се наравски Конституанта разилази у. две велике групе, које не одговарају по све великим групама, које данас саставља већину. У том погледу ја мислим, да наш нацрт може дати ипак један средњи пут, по коме би се могла одобрити идеја таквог једног другога дома. То није кућа господска, господо, и то није један Сенат по опћенито бирање у народу, као што је у Француској, него је за данашње околности једно компромисно извођење начела, да буду у њему заступљени кругови и земљораднички и индустријски и раденички. Овде је, господо, била племенита, морам казати, достојна, лепа али тешка борба два велика начела. Ту су са једне стране, господо, комунисте, а са друге стране остала господа, која су мање више досад додиривала ово питање и небих никоме на замеру, ако се у том погледу гледе ових задњих осврнеи само на оне опаске, што их је учинао наш друг г. Војислав Маринковиќ Са крајње левице, прва два говорника, ако сам добро запазио, развили су ову мисао: Ми хоТемо комунистичку уредбу друштва, ми хоћемо совјете руске, а ви не ништа од свега тога. То су. тако супротне идеје темељу и становишта, да ми знамо, да од овога ништа не можемо да изведемо путем компромиса. Г. Маринковић стао је можда на једно помирљивије становиште, па је казао: у начелу додуше не може да буде компромиса, али кад будемо решавали појединце, онда ћемо мопи да прихватимо што нам се чини од ваших предлога право и згодно. Бар ми се чини да сам тако нешто чуо. Сад, господо, ја би се усудио да ту изразим једну мисао. Између тмине и светла и између свега онога дуализма, што га наш неумрли владика Раде пева у „Горском Венцу“, између дана и ноћи, између мора и брегова, између човека и човека и т, д., између једног и другбг долази на концу до тога господо, да кад нема више контраста, нема више шта да збраја као контраст, као дуализам, онда гледа, каже: „Мајмун себе у зрцало“. Како у свему тражимо само скрајње скрајности а не тражимо само оно, што би у истини могло да