Рад уставног одбора Уставотворне скупштине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца : I. Дебата у начелу о Нацрту Устава

Стенографске белешке

обрати на председника Уставотворне Скупштиие у циљу да оно прими, односно реши надопуну уставнног преглога владиног, да прими реч да се претреса прелазно наређење, које је поднела влала, част ми је одговорити да држим да је тај предлог неоправдан стога, што су прелазна наређења увек сматрана као саставни део Устава, а неоправдан и.ради тога, што по §. 19. пословника сваки предлог кад би било и то његово мњење исправно сваки предлог за Устав у целини или у појединим члановима може да се поднесе путем председништва Уставстворне Скупштине, а може да се псднесе и изравно председништву Уставног Одбора односно Уставном Одбору. Што се тиче другог упитка г. народног посланика, д-р Шимрака, да треба председништво Уставног Одбора да прибави материјал, који ће му показати границе административне деобе власти између покрајинске владе и државне в Iаде у Београду, ја мислим да n он сам није тај упит узео за озбиљно (д-р Шимрак: Јесам), јер би председништво Уставног Одбора морало да фигурира овде као неки експерт за административну деобу не само pro futuro него и pro preterito устава и постојећи закона који вреде у целој држави, а ја мислим да нико такву компетенцију и такво значење не може да да Председништву Уставног Одбора. Иза тога немам ништа више да додам и прелазимо на дневни ред. Молим г. д-р Жарка Миладиновића да узме реч. д-р Жарко Миладиновић: Господо, кад сам ступио у ову салу као члан Уставног Одбора, мени je лебдело пред очима нарочито једно, а то је да створимо Устав и да при претресу овоме највише говоримо о Уставу. Било је овде врло лепих говора, али морам да признам да је било и сувише много екскурзија, тако да се о Уставу врло мало говорило, него се више критиковало данашње стање у држави. Ја не кажем да су те критике биле посве неоправдане, напротив признајем да је у тим критикама било и истине, али je било и претераних критика. Можда ћу и ja отићи у коју екскурзију у моме говору, но то liy учинити само ради тога што ћу морати да сузбијем неке неправилне тврдње, нека неправилна мишљења. Кад се говори о Уставу, се свакако хоће да представи разлика измефу Устава и обичних закона. Истина има стручних људи, правника, којидрже, да ту нема стварне разлике, него да може бити са.чо формалне разлике, a у неким државама или. у већини држава да нема ни те разлике. Код нас има формалне разлике, то је јасно. То је било и до сада у Србији јер је Устав доносила Велика Народна Скупштина, дакле је и по форми доношења Устава било разлике измефу Устава и обичних закона. Но, по мом схватању, има и стварне разлике не само формалне. Јер шта хоће управо Устав да среди, шта хође да установи? Устав управо хоће да узакони основни проблем државног опстанка и државне организације, док се код осталих обичних закона не ради о томе него се ради о појединим питањима, која стоје у сквиру Устава, али којима није једино и главно организација државна. Према томе у Уставу често пута се и каже да he се по нека питања нарочито путем закона решити. Било је приговора са неке стране што се код неких установа у уставу наводило да се дотична питања решавају поближе путем закона, односно што стоји додатак: „у границама закона“ а нема још поближих одредаба о оним установама, о којима je реч у Уставу а имају се Стенографске белешке

потање у закону решити, а то је н. пр. о слободи штампе. Ja ћу прећи после на ту ствар a овде iiy да кажем да се Уставом хоће да учврсти опстанак државе, да јој се даде организација и да се на тај начин обезбеди правно стање у држави и да закони морају да се крећу у оквиру устава. Истина бини и то да закон кадгод долази у супротност са уставом. Бива и тога, но то није празилно, то је абнормално. Разуме се, одмах може да настане питање шта ту да се ради? Имали права судац да испита да ли се има такав закон применити, ако се противи Уставу и да ли уопште има права судац да испитује да ли један закон одговара уставу или не. На континенту европском утврфено je да судац нема права испитивати уставност закона, јер би се онда ставио не само над законом него и над закодавним фактором, док у Америци има права судац да испитује и да не примени закон, ако није уставан, ако не одговара Уставу. Код нас тога нема и, разуме се, ако се тако што догоди, т. ј. да би закон био противан Уставу, ту нема лека, ту би само законодавни фгктор могао да исправи своју погрешку. Кад се сгвара Устав, свакако долази у питање и то, да ли Устав треба да буде кратак, збијен, или да ли треба да буде опширан. Има, господо, чишљења и за једно и за друго. Ми имамо нацрт данашње владе, владе г. Николе Пашића, нацрт владе г. д-р Миленка Веснића, а познат вам је и нацрт г. Стојана Протића. И, ми знамо, да се она два лрва нацрта мало разликују у обиму. Али.док је устав г. Протића опширан, дотле су она два нацрта ужа, мања. По мом схватању Устав може да буде краћи и боље je да буде краки, него да је сувише опширан, јер у Уставу нема да се донесу сва могука нарефења што се тиче државног живота, него само главне основе. То је једно. A с друге стране, ако је Устав опсежан, он може да досегне докле он сме да досегне, na je тако могуће, да Устав веже руке законодавцу. И ту би могле наступити велике неприлике и незгоде, а одстрањење тих неприлика скопчано је са том незгодом, да се обично за измене Устава тражи већа векина т. зв. квалификована већина. дакле' већа већина него што би иначе било потребно, те тако је онда тешко чинити измене Устава. Осим тога сама измена Устава може да донесе и трзавице, те с тога по мом схватању боље je да je Устав краки него да је опширзн. Али свакако да Устав доноси оно што је најважније и најпотребниј'е у погледу државне организације. Кад сам споменуо већу, квалификовану већину, нека ми је допуштено, да и ја кажем неку реч о тој квалификованој веКини. Kao што je познато, има господе, која тврде, да је апсолутна веКина свих изабраних посланика век квалификована већина; а има посланика, који томе приговарају и који тврде, да квалцфикована већина значи нешто више и јаче, него што је апсолутна свих посланика. Разуме се, господо, кад хоКемо да узмемо само технички израз, онда је оправдано гледиште оних, који тврде, да je квалификована већина доиста јача од апсолутне веКине свих посланика. Но ако се узме да се у Крфској декларацији није радлло о техничком изразу, него да се хтело говорити само о појачаној већини, онда имају право они, који тврде, да се у Крфској декларацији није мислило на технички назив квалификоване веФине. (Д-р Сима Марковић: Стојан ПротиК о томе каже друкчије). Минисшар за Уставотворну Скушшаину Марко Трифковић: Примате ли ви, г. Марковићу, и друга 14