Рад уставног одбора Уставотворне скупштине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца : I. Дебата у начелу о Нацрту Устава

106

X. седница 14. фебруара 1921 године

ству са једним великим и неописивим одушевљењем, без приговора и једног дела народа. Господо посланици, да они исти представници садашње опорбе нису могли бити у никаквој блудњи, доказује говор њиховог тада у влади друга и председника г. Протића, који је у Српској Народној Скупштини, на оној гласовитој седници казао још пре него што је Српска Народна Скупштина донела закључак о том догађају, ово: „Ту сада, кад ово вама говорим, господо посланици, ми већ имамо нову заједничку и јединствену државу, Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца.“ То је и он њима тачно потврдио, то су чули другови из Хрватске Заједнице и Народног Клуба, који су онда били заједно у Министарству г. Стојана Протића, да јета јединствена Краљевина већ једна готова ствар, па они не само да нису против тога просведовали, него су из тога чина повлачили све оне консеквенце, које повлачи сарађивање одговорних фактора, какви су они тада били. Ja мислим да неће бити ни једнога правника, који би „јединственој држави“, какова је установ.љена у адреси каква је установљена у регентовом одговору, давао друго значења, него оно, какво су јој дали наши најбољи патриоти, почев од крфске декларације, то јест значење у правол! смислу речи, као што се ради код нас пречана, да „јединствена држава“ значи једну просту државу, једну рентралистичку државу или једну унитарну државу. Ово значење јединствен >сти наше државе најбоље документира она иста крфска декларација, за коју и Народни Клуб и цела Хрватска Заједница па донекле и католичка, југословенска пучка странка (...д-р Јанко Шимрак: Није католичка, него југословенска пучка странка)... рецимо југословенска пучка странка, кажу, да је то „златна була“, да је то Магна Харта либертатум целога југословенског народа, дакле Срба, Хрвата и Словенаца. И та иста крфска декларација стоји на темељу једнога народа и једне државе, у којој могу бити допуштене само такове самоуправе, које су обележене природншм, социалним и економским приликама. То је она иста крфска декларација, при чијем је стварању настала бура огорчења, кад је неко само споменуо племенско или верско диференцирање. Јединствени појам државни, како je примењен у акту од 1. децеАlбра 1918. год., поклапа се тачно са овим значењеХ које се вуче као црвена нит од крфске декларације преко 1. децембра до данас те се налази и данас у владином нацрту Устава у главним деловима. Кад овој речи „јединствена“ даје мој поштовани наследник на банској столици г. Лагиња значај оне речи, која се код Србијанаца говори удругом значењу, онда он није јамачно мислио друго, него да то јединство значи један уникум. Morao je да мисли и то да ово јединство значи један монструм. Али ја мислим, господо, да онаква држава, какву предлаже нацрт устава не може да завреди нити имена увикума нити имена монструма, него само да заврефује име једне јаке и здраве наше државе, основане по правди и једнакости. Само онакви предлози, о којима Ру доцније говорити, са државно-правним утопијама, са хисторијским, пле-

менским и верским амбицијама, као што их је поднела државноправна опорба, само такви предлози могу да добију онакво име, по избору њихову, буди уникум, буди монструм. Право назирање о јединствености наше државе имала је једина демократска странка од првога дана свога рада, а такво назирање узела је сада за основу свога рада и народна радикална странка. Такво. назирање јединствености очевидно је у главним потезима нацрта владиног устава. Кад влада и данашња већина изводи такав рад, оне тиме само продужују оне консТитутивне правне чине од 1. децембра 1918. г., или боље рећи, оне их изграђују, како je већ тада стављено у дужност влади и конституанти. Кад се тако извршује само један континуитет за унугарње уређење државе, онда, господо, тврдња г. Радића и његове странке, или грожње групе поштованог колеге г. Лагиње, да неће доћи у Београд, или да ће да оде из Београда, не значи ништа друго, него једно одступање, или један покус рушења постојећег поретка. Господа очито не могу то одступање да оправдају против ранијих својих чина и против основица, на којима је ова држава основана, na зато неће да врше своју дужност као посланици појединих законом установљених округа, као посланици онога законодавног тела, коме je сврха већ раније била законом опредељена. Тај њихов гест може али да има само крепост за партијску демагогију или какву субверзивну акцију. Кад би владина ве!јина одступила од ових темељних начела, што су првих-дана код уједињења наше државе истакнута, онда би такво држање овог дијела опорбе било бар морално ефикасно, али у нашем случају, док влада само продужује конститутивни рад од 1. децембра 1918. г., дотле овакво одступање опорбе може да буде само смешно. Господо посланици! Јединствена држава и јака централна власт потребна је нашем народу и за држање граница и за увођење реда, као и за осигурање развоја културнога и господарскога, а нацрт владиног устава даје довољно гаранције у томе правцу . . . Снагом јединствене државе гарантована je сигурност према ваниипрема унутрашњости. У сигурности и у мирном животу долазе самоуправе до праве вредности, na ие и у самоуправама наших области бити довољно пригоде нашем народу за развој културног и господарског живота. Господа из опозиције приговарају тим самоуправама, и г. д-р Спахо, и г. д-р Дулибић, и г. д-р Лагиња, поглавито то, да Ре оне донети нове финансијске терете. Овај али приговор, господо посланици, не може бити уперен на адресу нити владе, вити нацрта Устава, него може да буде уперен само на адресу егзистенције самоуправа, јер су самоуправе увек и свуда доносиле посебне веће терете. И кад господа упиру прстом само уту страну самоуправе, онда јасно произлази из тога да они не желе самоуораву, бар да их не желе у оном културном и господарско-економском значењу у којим их жели владин нацрт устава. Чини се да је њима потом стало само до оних самоуправа, које