Рад уставног одбора Уставотворне скупштине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца : I. Дебата у начелу о Нацрту Устава

6

11. седница 2. фебруара 1921. године

.у томе, да ми Уставотворној Скупштини спремимо пројект Устава. Кад пројекат дође пред Скупшгину, онда је ту дозвољено присуство и широј публици u новинарима и свакоме ко може да дофе у Скупштину. IЈрема томе ја сматрам, да са ових разлога, које je изнео г. Маринковић и г. Петровић, да апсолутно нема смисла да дозволимо новинарима и јавности да учествују при нашем раду. Председник д-р Миленко Веснић: Реч има г. д-р Boja Маринковић. д-р Boja Маринковић: Ja ћу рећи само неколико речи, да исправим нешто. Ja знам, да he и мој говор бити карикиран и ако сада нема овде новинара. Ja cairt то казао зато, што се тиме нвшта не добија у обавештавању јавности, него само губи. Ja бих то на послетку новинама пропустио, кад би нам сервирали и оно друго што je потребно ради стварног обавештавања. Наше новине то не раде. Наше новине врло мало обавештавају јавност о скупштинском раду Ja сам имао лично искуство, кад сам за време трајања Привременог Народног Представништва био услед болести спречен да присуствујем седницама, na сам хтео да се обавестим шта се на тим седнмцама, за време мога одсуства, радило. Господи репортерииа новинарским није баш много стало до начелне дискусије, него су много важније упадице. Ja мислим, да ћемо ми много сигурније ово направити и нашој публици дати само она обавештења, која су тачна и истинита, ако то будемо радили преко једног редакционог одбора, a новинарима ако je- до карикирања, нека карикирају. Међутим, у одбору морамо да сачувамо карактер одборског рада. Председник д-р Миленко Веснић: Има реч г. д-р Живко ЈовановиР. д-р Жмвко Јовановић: Господо, кад би овај одбор биожакав научан клуб, онда би била примедба г. Маринковића савршено тачна. Ми бисмо у том случају, овде имали један миран кабиметски рад, који би се радио у тишини. Међутим, ми овде имамо једну велику борбу лолитичку, борбу мишлења, борбу идеја. Она Скупштина из велике сале сад се пренела овде у ову малу собу. Због тога ми не можемо да тражимо сакривање у тишини и отсутност јавности Aia у ком облику. Каже се: na јавност .ће бити обавештена преко извештаја, које Ре добијати одавде. Ми можемо давати један извештај за јавност али такав извештај стиже у народ врло доцкан јер ми знамо врло добро, да су се сви извештаји скупштински штампали тек после неколико месеци, и онда су ти извештаји бајати, нерадо се читају, јер дају утисак нечег сувог, нечег прекуваног. Како овај захтев није противан пословнику, a исто тако и из разлога што није предвиђено да су ове седнице тајне, ja сматрам, да имамо разлога да не бежимо од јавности и да треба овај предлог да усвојимо. Председник. Миленко Веснић: Има реч г. Павле Павловић. Павле ПавловиФ: Ja не мислим негирати мишљење г. МаринковЈгћа, али je факат, да ми нећемо овде шарати Мирослављево Еванфеље na да би нам била потребна та тишина. Ми смо свде преставници класа и партија, и као преставници класа и партија тражимо, да се чује оно, што ми овде радимо. Пре свега новинари Ре схватити, да ми бежимо од јавности и од тога их нико не може разуверити. У сваком случају новинарство je потребно јер оно обавештава јавност о разним мишљењима, и баш у интересу самога нашега рада, наш рад не треба да постане за јавност једна врста мистерије. Против тога се мора

устати ако се жели, да Уставни Одбор може да ради онако, како се од њега желм да ради, Председник д-р Миленко Веснић: Има. реч г. Филип Филиповиќ. Филип Филиповић: Овде се чак чуо и предлог, да и господа стенографи не присуствују овим седницама. Тај је предлог врло чудан и смешан. Ако је игде у раду лотребна тишина, то је у школама. Мефутим у напредним земљама се шта више допушта публици, да присуствује шкблским предавањима. Ако би стали на то гледиште, да ће нама новинари да ометају рад, онда би требало да и господу стенографе замолимо, да и они изифу. У овом малом парламенту ми треба да имамо извесне везе са јавноиЉу, са народом са нашим бирачима. Ачо 40 дана неће Скупштина да ради a ми овде радимо, онда шта Ре јавност добити од тог нашег рада. Ви кажете добиРе стенографски извештај, али то треба све организовати. Да би одржали везу са јавношћу, не треба бежати од ње. Новинаре треба пустити да присуствују овоме нашем раду као што се пуштају да присЈствују свима великим пословима, као што су конференције, седнице при закључивању мира, склапање уговора и т. д. Зашто бежати од јавности и светлости? Јавност нам не може ништа нашкодити. Сваки за свој рад одговара. Председник д-р М. Веснић : Реч има г. посланик д-р Вошњак. Посланик д-р Богумил Вошњак: Господо! Ја нисам ни противник, ни следбеник историцизма, а ипак ми се чини, да је у таким моментима, у којима се сада ми налазимо потребно, да оживе у нама неке историјске реминисценце, како су у таким случајевима радили други демократски народи. Кад је радила филаделфијска конвенција, која јестворила један од највећих и најсавршенијих устава, које свет познаје, Устав Уједињених Држава, била је сва јавност тако искључена, да није могао нико седницама присуствовати осим чланова те конвенције. Тајност се је тако строго одржавала, да се није смео предати јавности никакав записник или белешка без дозволе конвенције. Држим, да Бе и нама бити корисно, ако се обазремо мало на то, како су радили други народи. Ако добије сваки говорник још исто вече свој говор, који је држао у седници, држим, да је то доста гаранције и да je да-на јавности могућност, да је довољно обавештена. Сваки говорник може гЉи са својим говором. у коју год редакцију, да га публикује. Времена су се променила, а ипак је осталајош иста човечја психа, која се није толико променила. Председник д-р Миленко Веснић: Дискусија је, господо, завршена. Ја сам изнео ово питање на дневни ред зато што су господа из комунистичке странке тражила, да се о томе измене мисли. Међутим ja сам исто тако размишљао, да се овој њиховој оправданој жељи изифе на сусрет и ja Ру вам одмах казати са своје стране, шта мислим и учини-ћу овај формални предлог. Господо, ja вам морам реНи, да се ја придружујем господи, која су противна томе захтеву, да се новинари пусте у наше седнице. Ја сам противан томе захтеву. Ja нећу да говорим о техничким тешкоћама, то је споредно питање. Ја сам противан томе захтеву из стварних разлога. Ја сам противан прво стога, што смо ми један делегирани одбор, који има да ради један неоспорно врло важан посао, који има да ради тај посао на основу једног постулата, али који има да ради тај посао само као приправан посао, а не као дефинитивни посао. Ја сам противан и стога, што ми немамо никаквога права,