Рад уставног одбора Уставотворне скупштине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца : I. Дебата у начелу о Нацрту Устава

138

XI. седница 15. фебруара 1921. године

ту не морају давати никакве концесије, потребно је да останемо код институције једног дома, да остане тежиште читавог националног и политичког живота у једном законодавном телу, изабраном према принципима демократије. Јер, господо, само на тај начин свратиће се поглед читавог нашег варода на ово тело. Оно he бити његов представник, његоврепрезентант, његова утеха, a изгубиће важност сви ови други елементи и моменти, који би данас могли да буду опасни, као провинцијски и класни. Што је господо, наша идеја? Наша је идеја југословенски унитариеам. Звали се ми Срби, Хрвати или Словенци, ми имамо једну политичку идеју, а то је идеја југословенског унитаризма. Замера се, да реч унитаризам довољно не дефинише. Оперисало се много са централизмом, са децентрализмом и т. д. Али ја бих господо, рекао, да тежиште критике оне господе пречана, који се не слажу са овим гледиштем које заступа већина у овсј Скупштини, вије у томе да траже децентрализацију, него је на сасвим другом пољу. У више наврата и у више аргументација својих, показала су ова господа, да немају правог разумевања за децентрализацију с помоћу самоуправе, показала су, да су .далеко од схваћања самоуправе. Пођимо господо, исто тако к нама преко, па загледајмо/како се оперише против централизма и са чиме се оперише. Оперише се непрестано с тиме, да се хоће све да пренесе у Београд, Господо, то вије питање централизма и децентрализације, Тежиште на -њихове критике састоји се у томе, што се код нас oceha потреба и жеља за за деконцетрацијом управе. Жели се да и локалне власти имаду могућности свршавања извесних управних послора. Жели се то да се не мора за сваку ствар и за сваку ситницу да бежи у Београд, па да се ретава овде у Министарству, него да се те ствари ретавају у мањим управним јединицама. И, господо нема разлога да са томе не изађе у сусрет. Шта' више ја Iлу тако далеко да идем и да кажем, да нема у пуном смислу потпуно централистичке државе нигде у свету Централизам и децентрализација то су врло растегљили појмови. Под тим може много да се замишља, а много се тога и криво под тим замишља. Ми хоћемо једну јединствену државу, али хоћемо да изађемо на сусрет тежњама за деконцентрацијом, јер то сматралго само једпим проблемом, једним питањем управне технике. Ми хоћемо чак да изафемо на сусрет и децентралистичким тежњама, хоћемо извесну децентрализацију и зато пристајемо и уводимо самоуправе. Али господо најважније је питање код тога питање обима, докле ће та ствар да иде докле ће да буде наша држава децентрализована. Г. Петровић мој предговорник, рекао је да је централизам био увек нашем народу стран, да је био туђ. Наша историја, господо, показује нам нешто друго. Показује нам то, кад смо имали јаке владаоце који су у истину знали да спроведу централизам, разуме се онога времена, онда смо имали јаку државу. Ми смо видели да има једна особина у нашем народуу особина партикуларизма и да је код нас била велика тенденција увек за раздвајањем, једна тенденција словенска може да се каже, и према томе смо могли да постојимо, да смо могли да будемо јаки, моћни и угледни само онда ако смо имали јаку власт, ако смо имали централизам. И кад неби ништа друго говорило за то да ми државу нашу изградимо иа прииципима, na назовите их ако хоћете унитаристичким или централистичким онда би то говср-ило, јер ми хоћемо да будемо велики и јаки, јер ми хоћемо да будемо моћни и да будемо за вазда једно и заједно у нашем животу.

Господо, да се вратим на питање централизма и децентрализације. Господа која заговарају децентрализацију рекао сам да нису у ствари за децентрализацију. Ми имадемо овде представника разних централизма. Имадемо представника централизма московског, имадемо представнике централизма римског, и сва нам та господа говоре о некој децентрализацији. Кад размислим о тим стварима онда ми се чини да смо ми управо овде у нашем центру једини децентралисти, да смо ми оии који хоћемо да дадемо најшире могућности народу да сам собом управља. Ми господо, у нацрту Устава предвиђамо самоуправу. Ја имам о тим самоуправама једно посебно гледиште. Ја у самоуправе ксц нас не гледам тако великим поверењем и не очекујем тако много од њих. Ја налазим да самоуправе имају првенствено значење васпитно и да не можемо предалеко да идемо у тим самоуправама, а да оне не сврше онако, како су свршили покушаји самоуправе у Француској за време револуције. где су свршили тако, да је после' дошао наполеонски режим који их је просго слистио. Ја држим, да код тога треба да буде опреза, али држим да треба да се омогући и конкуренција између области, па да неке области буду пионири напретка и онда да се да могућност држави да она, према томе искуству, које су неке области постигле, саобрази државним законом и остале области, које нису имале довољно снаге и могућност да пођу тим кораком напред. И о томе погледу држим да би боље било, место што се аподиктички предвиђа у нацрту Устава та извесна компет.енца области, да се предвиди могућност да’ те области имају ту компентенцу али да се предвиди, да и држава има могућност захвата. Главно je наше питање: какве ће бити те наше јединице. Г. г. Смодлака и Протић изнели су извесне концепције у којима нам фактлчки само смањују и одузимају. Г. Смодлаиа, на пример у своме нацрту Устава, ограничио је појам Хрватске на неколико жупанија око Загреба, а господин Протић у своме нацргу Устава такође нам узима на тај начин, што он ствара мањи појал! Хрватсве, него што је до сада био. Ја држим, да на томе путу не можемо наћи решензе, не можемо просто изједног психолошког разлога. Ова генерација, која сада постоји, не може да се помири, да им се они појмови о Србији, о Хрватској па и ма о којој покрајини смањују. Данашња генерација може да гледа само Србију на тај начин, ако добије нешто више, ако се она проширује ако Србију види у Југославији, ако је види у сЕима нашим земљама, које данас сачињавају нашу државу. Исто тамо само снда Хрват добија, ако Хрватску може да види свуда; и доле у Битољу као и Љубљани. Само на тај начин Хррати добијају, а иначе губе. Просто из тих разлога немогуће je да ми створимо неку јединицу у историским границама. Сасвим је логично, морам да признам, кад господа из народног клуба траже јединицу од Хрватске, Славоније и Далмаоије, али они ваљда ни сами не верују да је томе путу могућан споразум. Питање унутрашњег уређења наше државе је политичко питање. Али је оно исто тако и пптање управне технике. Са политичким гледиштима Народног и Југословенског клуба, која су овде изнешена мсркемо да се сложимо. Међутим, може бити да би смо се могли сложити, ако ствар почнемо да расправљамо са управног гледишта и ако та господа уваже, да су они наши стварни разлози, које су па-