Рад уставног одбора Уставотворне скупштине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца : I. Дебата у начелу о Нацрту Устава

Стенографске белешке

165

он xote). Није само то казано, прочитајте чл. 15. нацрта, г. Симо. Један je говорник казао, да je основна мана овом нацрту Устава монархијски систем, јер, каже тај говорник: Монархизам не даје личностима да се развијају. Да je тај г. говорник говорио у Америци где нема монархије, то би још могло бити иа своме месту. Могло би се petn да je он имао пред собом Америку, a да му није познато како je код нас. Али кад се тако говори у Европи, где постоји Енглеска, у којој монархија постоји стотинама. година, где постоји Белгија, Холандија, Шведска и толике’ друге монархије, где je личностима дато толико слободе да се развијају, колико и у републикама, онда не могу да разумем, какав je смер том тврђењу. Исти говорник замерио je овоме Уставу, што у њему није унета одговорност за гажење Устава и од стране Владаоца. Ma да ценим слободоумље тога говорника, налазим, да тражење није ни мало слободоумно. Парламентаризам и народне слободе добиле су много онога дана, када се утврдило, да за све погрешке и све кривице Владаоца одговарају одговорни министри. Јер, било или не било у Уставу одговорности Владаоца, он може да одговара caAio тада, кад дође револуција. У нормалним приликама нема одговорности Владаочеве. A кад ви унесете, да за акта, поступке и дела Владаоца одговарају одговорни министри, онда можете имати често одговорност министара и зато te се министри онда добро размислити, да ли te да уради што противно Уставу и законима, кад знају да зато могу одговарати. Пале су замерке и у погледу горњега дома. (Сима Марковић: он je Bet упокојен!) Један од господе, који je правио замерку горњем дому рекао je, и ако je иначе његов говор врло леп, симпатичан и документован, казао je: господа да би одбранила горњи дом. тврде да се горњи дом налази у свим демократијама, дакле генералног je карактера, na кад се та господа, вели, позивају на генералност горњег дома, зашто та господа исто тако не прихвате и републике кад су и оне генералног карактера. Господо, разлике су врло велике између једног и другог. Горњи Дом je саставни део парламентарне владавине ,и тај горњи дом постоји од кад постоји парламентарна владавина. Он постоји и у монархијама демократским, a постоји и у републикама демократским. Он постоји и у Европи, он постоји и у Америци и постаји већ стотинама година. A што се тиче република, ствар je сасвим другојачија. Te републике, бар ове овде у Европи, скорашњег су датума a пред тих република ми имамо и пуно монархија. Али и те републике, које су скорашњег датума, постале су: услед разних пораза, услед страшних неуспеха. И руска, и немачка и аустриска и француска република, све су оне постале после једног великог слома a ми у Србији, нисмо имали слолlа, ми смо имали једну велику и сјајну победу. У осталом, кад дође специјална дискусија о горњем дому, онда te мо о томе више разговарати. У начелној дебати за сада je, оволико доста. Нашло се за потребно, да се и овом приликом додирне питање о квалификованој ве'ћиии и то чини ми се баш са комунистичке стране. (Д-р Сима Марковић: И са комунистичке стране.) Добро, „и са комунистичке стране“. Квалификована Betnna je другојачија BetHHa од обичне већине. To je Betnna, која има извесних квалификација. To није она обична BetHHa, ca којом се обично, редовно решавају свари. A кад се каже, да за изгласавање Устава треба половина и један више од целокупног броја посланика, онда ту имамо довољно квалификацнје, довољно

квалитета, да je то права, истинска већина. Јер треба знати, господо, да сем те већине, која буде гласала за Устав, ви имати још један извесан број посланика, који су расположени за Устав, a неће моћи ha гласају, јер he бити спречени било слабошћу, бпло чим другим. То значи више него половина и један. А што се за измену устава траже две то никако не може бити разлог да се изводи да су те две трећине квалификована већина. Ja бих волео, да ми господа која то тврде кажу, где су нашли ту диференцију, да су две трећине квалификована већина. Што се две трећине траже за измену }става. Ако поставите две трећине, три петине, пет шесгине за доношење Устава, то je питање, да ли ћемо моћи донети Устав, да се једном устабилизује стање. A кад се траже две трећине за измену, онда се хоће, да се једном утврфено стање не може сасвич онако, безстварне потребе, из простог каприса да измене. Ако би се узело, да је за измену Устава довољна само половина и један више могло би наступити ово: сад на пример изгласаће овај Устав 250 посланика. (д-р Сима Марковић : толико бити). Ja мислим, да ће бити више од 250. После 2 године, ситуација се промени, и сад на једаред 211 посланика траже да се промени Устав. Ми смо уредили, да буде једна унитарна држава са широким самоуправама. Наједанпут после две године, неки траже аутономије, и нафе се 211 посланика да траже извесне аутономије и место стабилизовања државе, ми ћемо имати трзавице а то викако не би био интерес ни државе, ни појединих пскрајина, ни целог народа, ни његових појединих делова. Зато, господо, ако се хоће измена Устава и федерације, нека гласа за измену Устава две трећине посланика. г. Сима Марковиф је у овом погледу правио више примедбе и цитирао и г. Трумбића, зато би га молио да ми каже, да ли он сматра да je то квалификована кад у руској конституанти дофу жандарми са бајонетима и растерају представнике народа; мисли ли г. Марковић да су ти бајонети квалификована већвна. Мисли ли г. Сима Марковић, да je то квалификована већина, кад република совјетска може појединца или групе који јој се не свиде да лиши свију права; да ли је то квалификована већина кад у њиховим чл. 31. стоји да је централни извршни комитет у исто време и извршни орган и административни и контролни, једном речју сва власт у држави. Нека нам извини г. Сима Марковић али нама се ни та слобода, ни таква квалификована не свифа. У нацрту Устава, који се налази пред уставним одбором предвифена је широка самоуправа. Нека су господа придгетила, како није детаљисано довољно. Мефутим, кад се прочита свих б великих и опширних чланова, који се налазе у нацрту Уставаикоји говоре о самоуправнем телима види се да је у цогледу самоуправе речено све што je требало рећи. Закон ће имати да регулише све остало, а тај Закон биће онакав, како буде расположење народа у погледу самоуправе, a no мом мишљењу народ ће самоуправу заволети без обзира на то, што ће она њега кошгати извесних издатака. Нека су господа баш правила примедбе и говорила, како би држава требала да издржава самоуправна тела, јер ако их држава не би издржавала, да ће та самоуправна тела бити само на терет народу. Господо, сасвим је свеједно да ли fee држава издржавати или ће самоуправна тела сама себе да издржавају. То иде све из једне кесе. Свето народ плаћа. За народ ће бити много лепше да он непосредно издржава него преко државе. Ја знам из живота наших самоуправних тела, да су оне своје чиновнике плаћала многе више,