Рад уставног одбора Уставотворне скупштине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца : I. Дебата у начелу о Нацрту Устава

VII. седница 10. фебруара 1921. године

да се можемо бранити од Немаца и Талијана. То значи: „Ми Словенци нисмо потпуно уверени да fee нас целина са онолико увиђања и свести о нашој потреби бранити, онако бранити, како ћемо се ми сами знати борити". То је бар за мене јасно из његових речи. Па кад већ има те зебње, да целина са својим средиштем неће имати толико схватања о тој потреби обране, онда ми преко тога не смемо лако прећи, него допустимо и дајмо могућности да се снага, која доиста постоји у наше словеначке браће, да се та снага може потпѕно на ту страну окренути. А баш .што се тиче Словенаца, нипош.то не заборавимо, да ако је Краљевина Србија дала онолико жртава у борби за слободу, да je с друге стране за ово разграничење са нашим суседима, па према томе и за улазак Италије у рат, словеначки део нашега народа највише жртава допринео. Према томе кад он тражи од нас неких специјалних јемстава, које ипак не иду до граница које могу компромитовати наше јединство, онда је наша дужност, да се озбиљно на те захтеве окренемо. Ја сам казао да нам граница, до које иде захтев г. Вошњака, не лгоже компромитовати јединство. А ја сам најдубље уверен да наше јединство, сем ако бисмо ми сви полудели, није ни у каквој погибли; уверен сам да је наше јединство свршена ствар, да га никаква сила ни изван ни изнутра не може разрушити. Према томе, не треба да се сувише бојимо те погибли и да зато утврђујемо и нешто, што не треба толико утврђивати, и да зато жртвујемо снагу и средства и решења, која би се могла корисно и на другу страну окренути, и не треба да се залажемо да бранимо целину од опасности, која не постоји или постоји у врло слабој могућности. Дакле, као што сам рекао, као год с једне тако и с друге стране треба да има предусретљивости, треба да има свести о потреби компржиса, о потреби попуштања, и допустите да поновим што сам рекао: мора бити у нас велике решености, да се замеримо и својим пријатељима и својим бирачима, па да и мандат изгубимо, јер ми нисмо дошли овамо, да се бринемо за своје будуХе мандате, него да дамо на.шој отаџбини Устав па смо зато дужни радити по својој савести и ни по чему другоме. Кад ja тако схватам нашу ситуацију, ja ћу до краја у томе смислу своју дужност испунити, а још ћу једном казати. да морам све чинити, да тај компромис тражимо и да до њега дофемо. Наша браХа из Народнога Клуба и из Пучке Странке морају по мом схватању прочистити једно питање, а то је да није сада реч о том шша би они желели како да се земља уреди, какав Устав земљи да седа;него је реч о том какав устав ова скушишина може даши, шта onu od ове екуишшине могу uoctauhu. Они +ѕе ту морати велике жртве учинити, велике жртве од својих уверења, свога програма. Изабрани јерезултат тако испао, да су њихове жртве неминовне. Питање je, да се постигне што се сада постићи може. Јер не може се сада тражити распуштање скупштине и поновни излаз пред народ, да народ да другу скупштину, која би место овога уставног систе.ча, какав he ова дати, дала би један федералистички или широко аутономистички нашега државнога уреДења. Кад ово говорим, ја знам да говррим и тражилг тешке ствари. Али у исто време ja говорим а саветујем оно што је према прилиќама једино могуће и једино разумно. Једино таким сужавањем свога програма, таким сужавањем својих захтева, по мом схватању, клубови, који нису задовољни правцем којим владин предлог решава уставно питање,

могу учинити да један део жеља моји бирача и народа, који представљају буде и на пракси кроз овај уставни нацрт оствареи. Јер по резултату ових избора, по склопу наше скупштине јасно je да ни г. Стјепан Радић ca својом странком не може остварити своју Хрватску сељачку републику, па још неутралну, не, господо! Па ни за федерализам у нашој Краљевини није се народ изјавио, и не може се претпоставити да he икакво споразумевање навести већину посланика, већину скупштинску.да томе федералистичком систему приђе. Али измефу тих крајности т. ј. оне су сада за нас у овој скупштини крајности између федерализма и овога што је влада предложила, има још један велики низ ступњева, има један велики низ могућности, где се могу постићи крупни и корисни компромиси и узајамне концесије. Moje je уверење: да ова Скушптина у том погледу не може урадити друго, него остати при јединственој или унитарној држави, а у том смислу може се и дужва је вратити се крфској декларапији. Зато греше, отворено да кажем, они представници онога дела Хрвата, који сами тим путем неће да пођу. И нека ми се допусти макар се ко и наљутио, ja хоћу да будем иекрен, да ставим прст на оно болно место, које чини да господа не могу да се реше да приступе онаквом решењу, како је на Крфу било предвифено. Откуд је то? Kao што сам казао, говориРу отворено. Један део хрвагских политичара не задовољава се да у својим захтевима пред осталим политичарима постави као Свој циљ: да се политички живот хрватскога дела нашега народа уреди онако како самом њему треба, да Хрвати у заједничкој овој кући живе и своје посебне послове свршавају онако како би сами они хтели, како би њима то било најзгодније. Не: тражи се некако решење, по коме и српски део треба да живи, не онако како сам мисли да је за њега најзгодније живети, него онако, како ће тај српски посебни живот конвенирати и томе хрватском делу народа. Па онда се иде наравно и даље: да се и у општој кући и општи заједнички интереси имају дотеривати, па понешто и жртвовати, само да би тај специјални хрватски живот и тежње његове били онаки како то господа мисле. Дакле траже се и специалне жртве са српске стране и опште жртве целокупности државе. Ја Ру за ово да наведем један пример, а говорим из чистог уверења и најлепших намера. Г. Шимрак је јуче учинио једну замерку, која је врло карактеристична. Он је казао, да је један православни епископ отишао ради прозелитизма у Чехословачку, na je запитао: а како бисте ви примили, кад би ја ради ширења католицизма отишао у МаХедонију? Ја остављам на страну прозелитизам, као и све оне који би ишли сличним путевима; ја се задржавам само на овоме: Било је време, братске борбе српско-хрватске, и било је вре.чена кад је у Београду превлафивао српски партикуларизам, а било је вредоена кад је у Загребу код једног дела јавних радника превлафивало гледиште да је Бугарска ближа Хрватима него Србија. То је било онда, кад се мислило да је хрватски интерес био да Бугарска победи у целој МаФѕедонији, и од тада је остало као траг мишљење да МаРедонија није српска и није наша, као што је опет било нас који смо сматрали да је она српска, па дакле и хрватска и словеначка, и који никако не мислимо казати да је она искључиво српска а не и хрватска и словеначка. Па да и није овако, узмимо да има некога који с.Матра да је она само српсиа, али у ономе делу