Рад уставног одбора Уставотворне скупштине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца : I. Дебата у начелу о Нацрту Устава

Стенографске белешке

75

Хрвата питање о тој Маћедонији зато што би она била само српска или што би Срби сматрали да је она специјално њихова, и ако је она заједничка свих нас, схватило се и узело се да одбрана Српства Маћедоније није интерес Хрвата, и узело се, да je та земља нешто туђе и да нам je Маћедонија исто онако у туђини, да је она преко границе исто онако, као што је Чехословачка. То је оно, од чега се морамо лечити. То је, господо, тај траг, траг прошлости. Немојте мислити, да ја ово говорим што хоћу од једне речи или олако изречене реченице да направим велико питање: не, ja хоћу да кажем, да се још нема довољно свести, заједничке свести: да је сваки интерес, и српски и хрватски и словеначки, у исто време наш заједнички интерес, интерес свих нас, и да се о сваком од њих морамо бринути. Кад решавалlо уставно питање, морамо се бринути и о томе, каку ће реперкусију то решење имати и какав ће одјек имати за сваки део нашега народа. Не смемо ми донети какво решење, које би имало рфавих последица било за интегритет, било за мир, за живот народа у ма коме делу наше отаџбине. А то нам је у исто време најтежи проблем; ту је управо наш уставни проблем. Али, господо, ми тај најтежи проблем морамо решити, и ако јесте најтежи, јер ако га не решимо, онда ништа урадили Јер оне жртве..., видите о тим жртвама морам говорити, није то фраза, јер један народ не постоји само једнога тренутка, једнога часа или једнога дана изборног, па да кажемо: само је оно народ што је онога дана гласао, и да он гиоже све учинити што хоће. Не, он тога права нема. Нема права да учини све што хопе, јер ми нисмо сами народ, него поред нас и деца и гробови, и прошлост и садашњост и будућност, свето чини једну целину, народ. Зато ми, господо, морамо мистити и о гробовима. А за ту Маћедонију je врло много гробова ископано. И кад Устав хоћемо да дамо, ми и о том делу и о сваком другом делу, морамо са овога гледишта наше целине мислити. Према томе, када ценилго предлоге о федерацији, уопште о устројству државе, онда и с тога гледишта, и то морам вам рећи: првенствено са тога гледишта, морамо их ценити и гледати. Па онда има још нешто и узгред да Вам кажем: нећу још дуго, има још нешто. При овим предлозима, какав је и предлог који је јуче изнео г. д-р Спахо, предлог да се усвоје све ове области или покрајине овакве какве су сада, чини се некима да је то неко просто решење, да то решење има за себе многе олакшице. Али то решење има противу себе нешто, о ч®м ми морамо водити рачуна. Мора се при овом нашем послу водити рачуна о Хрватима, мора се водити рачуна и о Словенцима, али се мора водити рачуна и о оним Србима који у појединим деловима наше земље живе као мањина. Мефутим ако ћемо решити наше уставно питање тако, да остане готово у свако.м делу некаква мањина незадовољна већином, то би значило да ми нехотице и несвесно идемо да наследимо једно бреме оне политике, која је ишла да нас цепа, да нас подстиче једне против других, да ствара незадовољство и братску кавгу мефу нама и да услед тога та политика сама буде од нас на миру у пословима своје куће. Ви врло добро знате да решење које би Хрватску и Славонију одвојило као једну целину и сачувало као целину, да то решење не прима онај део нашега народа који живи у Срему. Не прима га ни велики део онога нашег народа који живи у Банији и Лици; као што и у Босни има један ве-

лики део нашег народа који, поред онога дела који хоће да остане Босна каква je, неће да остане Босна каква je, него хоће да се издвоји из те историјске заједнице, као што имате тога мање више и по другим крајевима. Па да вам споменем и Далмацију. У Далмацији неће сви да остану овако како су, него хоће да се присаједињују онде где је кому згодније. Па ,ја вас онда питам: јели то право уставно решење, ако ћемо ми у великом броју делова наше земље оставити те незадовољне елементе, који ће продужавати да воде ону унутрашњу борбу и несрећну политику, какву су ових последњих деценија мефусобно водили? Не, господо, то решење не може бити добро. И кад се са стране представника тога значајног дела хрватске наше браће тим путем упућује решење нашег уставпог питања, ја морам казати да они не гледају онолико колико треба на то расположење, на ту вољу и на ту решеност 'онога дела њихове и наше браће Срба који живе у тим покрајинама. Ја мислим да је из тога говора јасно шта бих ја хтео и шта не бих хтео. Ја бих хтео какав братски споразум и хтео бих да избегнемо да решење уставнога питања буде или противу Срба, или противу Хрвата, или противу Словенаца. Ја бих хтео да наше решење буде и у интересу Срба, и у интересу Хрвата, и у интересу Словенаца. Па кад је г. Шимрак јуче споменуо једног великог црквеног учитеља, и ја имам да споменем једнога, онога, кога су питали: јели довољно ако човек опрости седам пута брату своме, кад га увреди? На то је наш велики учитељ одговорио: не седам пута него седамдесет и седам пута и више него седамдесет и седам пута треба брату опростити. Па тако ћемо и ми морати међусобно радити и, праштајући и сносећн се, тражити ово решење. Треба да избегнемо и све да учинимо да избегиемо, да не дофемо дб. надгласавања. У нашем народу ималепих тежња, има лепих начела. Једно је његово начело: правда, да правда држи земљу и градове, па је то начело баш у престоној беседи добило онакав израз. Да, то је нербично јако начело у нас; нарочито је јако овамо на Истоку. На Западу је свест о праву може бити јача, али ја мислим да измеДу права и правде не мора бити никаква провала, да између њих није тешко наћи слоге, а нарочито ако с њима буде везано и братство. Покажимо, господо, да оно што је велика француска револуција прогласила; оно братство међу графанима и људима и које, како сами Французи пишу, није много остварено у полмтици француској, докле су друга начела револуције, -као нпр. начело једнакости, куд и камо потпуније остварена, покажимо да ми, бар кад почиње овај нови наш живрт, умемо поћи од тога сјајнога начела и да се тим начелом умемо и можемо руководити. (Тако je !) Председник: Има реч г. д-р Јанко Шимрак ради личног објашњења. д-р Јанко Шимрак: Након говора г. ЉубеЈовановића морам да изјавим да сам јуче овде протествовао против тога, да један архијереј са знањем или без знања Владе, то ја не знам, иде у Чехо-Словачку државу и онде врши према моме уверењу једну прозелитску пропаганду. Наша. држава југословенска мора да стоји у што бољим односима са Чехо Словачком републиком. А када одавде један епископ иде rope, значи да се он ставља у велику противноет са огромном већином тамошњега народа дотичнкх католика. Господо, ми стојимо на основи верске толеранције и ми држимо да у нашој држави ова може нај10 *