Рад уставног одбора Уставотворне скупштине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца : I. Дебата у начелу о Нацрту Устава

Стенографске белешке

тивација за поднесени нацрт Усгава као што је свуда случај у парламентарној пракси, да се даје и мотивација уз законску основу која се подноси, а тако исто да се да материјал. Ми то образложење ни тај материјал нисмо добили, и пошто је ствар са начелним претресом већ при крају, ради тога не би ово требало ни спомињати. И што ја то чиним сада, чиним само за то, да би влада бар у будуће обратила пажњу на ово, те кад подноси какву законску основу да уједно подноси и образложење њено и сав материјал тако, да се сви можемо уверити, који је рад та влада створила, како је темељито она ова питања проучавала,. те да нам се уштеди један узалудан труд. Теком ове дебате речено је овде, да је образложење Устава у срцима свих оних, који на овај Устав пристају. Ја не бих могао допустити,- да се мотивација једнога Устава нађе само у срцима, јер оно што je у срцима и у памети, ако отуда не изађе, то никоме није познато. Па тако може бити проведен h какав реакционаран закон, чији је текст само у срцу, а то не иде Ќазао сам, да Устав не одговара данашњем времену. Господо, било је овде речи о покретима маса. Има нешто што те масе напред креће, а то нешто мислим, да je ипак један идеал, идеал постигнућа социјалне правде.Тај идеал неће се по мом мишљењу, и не може се постићи данас, нити икад, у апсолутном смислу, али то ипак не искључује, да семи уставним и мирним начином примакиемо томеидеалу, да му прифемо ближе. За то опажамо, да овај наш нацрт Устава, који доноси разне обичне одредбе и принципе, не доноси ништа ново у томе погледу, ништа што би могло улити и надахнути увергње масама, да имамо поштених намера да спроведемо све оне потребне реформе и да омогућимо мирне еволуције социјалноекономског живота тако, да се масе увере, да није потребно да мисле на револуције, да није потребно да мисле на потресе, да није потребно да се руши народна имовина, него да се увере, да могу мирним начином уставним начином доћи до остварења својих идеала. По моме мишљењу Устав треба да свето омогуви. Дотичне странке могу добити вепину у Скупштини и бити тако у могућности да створе заксне, које масе народа желе. За то сам замерио, да нема у овом Уставу нешто што се социјално. економских питања тиче. У члану 12., који говори о својини казато је, да су ту предвифена разна ограничења, али то не значи ништа. Јер, ако се говори о ограничењу својине и ако се говори о томе, да би и садржина права могла добити некакав нов појам, да се може сужити обим својине и т, д. то је онда у Устав требало назначити и начела, no којима ће се ова ограничења провађати и вршити. Исто тако из њега треба да се види, које је циљеве ова наша Уставотворна Скупштина поставила себи што се тиче тих ограничења својине. Ми не знамо, да ли је у овим ограничењима изражена на пример мисао, да је и својина једна дужност, да се банке могу социјализирати, да држава може имати утицаја у свима приватним подхватима и т. д. То је потребно да се каже ради разлога, које сам rope навео. Ja се нећу надуго бавити са овим предметима, који су довољно били образложени, већ ћу само укратко споменути неке мане, које сам опазио. Споменућу нешто о штампи. Одредба, која је унешена у овај нацрт Устава, и која говори о штампи, не говори ништа о потреби, да се стане на пут корупцији наше младости са гадном литературом. Ви знате, господо, да се та гадна литература много шири. То

чине људи, који хсгће да стекну велике добити, чиме да искористе најниже инстинкте. Мислии, да нема ни једне странке, која неће бити зато, да се и у Устав стави једна одредба, која ће то онемогућити. To није никаква реакционарна одредба. Потребно је Лlладост заштитити од гадне литературе. Исто као што се одредбама о штампи може учинити приговор да су мањкаве, тако се о истим може учинити приговор, да у њима има нечега и сувишног. Има једна ставка, која, мени се чини, не спада у Устав. Та ставка говори о ограничењима штампе, ако изазива верски или племенски раздор и т. д. То су они параграфи, који се дају силно растегнути. Ако уздгете једне новине у руке ви ћете одмах моћи опазити, да се по овом члану Устава може да заплени, и да нема новина, у којима неће моћи један цеизор да увиди једну изреку, која може да унесе племенски раздор или мржњу против државе. То сам хтео само узгредно да поменем. Важна је одредба у Уставу о дводомном систему. 0 томе ће један мој друг подробнвје разложити. Југословенски клуб ће вам поднети једну другу основу дводомног система. Дводомни систем, овако како је овде предложен, сасвим је сувишна ствар. Ако тај дводомни систем треба да буде некакав пандан Скупштини, он би се могао изоставити. Тај дводомни систем треба да буде састављен на сасвим другим принципима, да се други дом базира само на социјално-економским начелима и да потиче баш из појединих класа народа, и заступа баш те социјално-економске народне интересе. Један такав дводоми систем представљао би нешто модерног. Ви знате да се о томе, господо, овде више говорило. како да се ствар уреди и баш ми, који стварамо данас наш Устав, не би требали да чекамо да нас други у томе претече, јер кад се ради о доброј ствари, не треба чекати да нас неко преТекне, јер то није разборито. Прелазим да нешто говорим о аутономијама. Толико će ово питање о аутономијама по новинама расправљало, и о томе има толико кривих назора тако, да изгледа нашој јавности, да наши захтеви за аутономијом нису ништа друго, него цепање државе у неколико других малих држава. То, господо, не стоји. Главно начело кога се ми држимо предвифа caAio један суверенитет. Пошто смо ми уверени, да с.чо ми сви један народ, и Срби, Хрвати и Словенци, тако мора да буде једна државна власт, мора да буде само једна сувереност. И према томе све оне одредбе, све гране наше управе морају да почивају на тим начелима. Кад се говори о аутономијама и о покрајинским скупштинама, и кад се говори о то.ме, да те покрајинске скупштине морају имати неки законодавни задатак, онда господо, настаје велика побуна, настаје сумња, настају примедбе сасвим нетемељите. Покрајинске аутономије, то неће бити никаква суверена тела. Ако покрајинске аутономије буду и законодавним путем имале право, да штогод уреде и штогод одреде, то неће следити, него само на темељу заксна, на темељу овога Устава, што сте га ви створили, па и на темељу других закона, које Устав предвиђа, да се имају створити. У границама дакле свих тих закона делоBatie покрајинске скупштине и како се може онда реТи, да су те аутонолтије један сепаратизам, а још мање да ће он рушити снагу државе. Ја сам био до најзадњих дана вазда у окупираном подручју, и кад сам дошао овамо, могу рећи да сам донео у политичком погледу само једну поруку: „гледајте тамо да наша држава буде јака, да наша држава буде моћна, да наша војска буде то11 *