Рад уставног одбора Уставотворне скупштине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца : I. Дебата у начелу о Нацрту Устава

84

VIII. седница 11. фебруара 19'21. године

лико силна, да нас може бранити, јер иначе ми смо за нашу државу пропали; иначе še нас туђинац пошто по то хтети да себи приведе.“ А то је истина, господо. И онда како би и један човек наш могао овде дбћи и вама предлагати и заговарати такву једну уредбу државе, ако би ма и најмање сумњао, да јета форма управе кадра да било на који начин ослаби нашу државу, да је ослаби војнички, да је ослаби финансијално, да је ослаби уопште у управи, да je ослаби у угледу, или у било којем правцу а још мање да је раздвоји. Ове управне аутономије што их ми тражимо, по вашем дубоком уверењу захтеване су од фактичких опстојности у нашој земљи. Допустите ми да најпре нешто кажем о племенима. Било је толико говора о тим племенима, па кад се грвори дуго, кад се те фразе некако заплићу, изгледа да племена више не опстоје. Племена, господо, ипак постоје. Салг Устав каже да она опстоје. Имате овде речи: „Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца“. Ако нема друге разлике, има разлике у имену, па и ту разлику треба ипак уважити. То је једна фактична околност, која се не може мимоићи, преко које се не може баш тако прећи као да не опстоји. Највећи талијански државник изразио је ову мисао: да један државник мора узимати људе, прилике и ствари онакве, какви јесу, а не онакве какве би морале бити. То значи да један државник, ако хоће једно питање ваљано да просуди, ако хоће да створи једну правилну одлуку, он мора да се обазире не на оно што он мисли да би било идеално, него се мора обазирати на стварно, на реално сгање ствари; мора се обазирати на фактично мишљење људи а не на оно какво би морало бити по његовом схватању. И на тај начин ако се тај државник ослања на реално стање ствари, он ће тек тада моћи створити једну одлуку која še задовољаваги и која неѕе бити погрешна. Па зато, господо, и ми овде осврнимо се и немојмо занемарити стварне, фактичке опстојности. Немојмо се градити као да их не видимо и као да тих опстојности нема. Било је говора о хисторијским границама. и противу тогасечуло толико приговора. Али, господо, шта су те хисторијске границе? Хисторијске границе су нешто фактичко; хисторијске границе су нешто што стоји у уској вези са господарским развитком једног краја, с културним. развитком, са законским опстојностима и ако хоѕете с.политичким развојем тога краја. И када човек не би рекао ову реч, треба да узмемо у обзир историјске границе и тада када би само то рекао као што ви кажете, да треба узети у обзир за области и културне прилике, господарске, и економске и социјалне, na то je иста ствар. Доћи ћете до истог појма о историјским границама. Али могу вас уверити, да кад је говор о историјским обзирима, нико не мисли ни на какво застарело историјско право, да нико не мисли ни на какав политички моменат, него само на територију једне покрајине, онако како ви мислите на територију области коју устав предвифа. (Министар Привреде д-р Велизар Јанковић: Оне нас раздвајају а не спајају). Гледе тога ја не кажем да апсолутно морају остати нетакнуте границе покрајина. Ако се нафе у државном интересу, то су све ствари које се и дају исправити. Али на те фактичке околности треба се ипак осврнути. Господо, делови нашега народа, морамо сви признати да нису корачали истим кораком и истим темпом, ни на једноме пољу јавнога живота: ни на социјалном, ни на економском, ни на политичком, па ни на народном. Све те околности

ваља узети у обзир, јер су факта, исто као што треба узети у обзир посебне прилике законодавства, стање закона, у појединим деловима. Ви знате господо, како je с тим питањем, na неѕу дуго разлагати. Ви знате какво је различито стање законских одредаба у једноме крају, у другом, у трећем, у четвртом крају. Ако се, господо, мисли да се све то изједначи једним махом руке, то би значило, да се добро не схватају све потешкоѕе које су с тим скопчане. To je готово једна немогућност. Ако ви створите један устав централистички, као што је овај, јер је овај потпуно централистички, као што šy доцније доказати, ако ви створите то, ви ѕете доћи до једнога вакума, банкротства управе, али створити нешто урефено иећете. (Д-р Лаза Марковић: К шта је такво у Италији?) Што се тиче Италије, ja hy вам рећи, јер сам добро упуѕен како стоји ствар. Сви разни талијански умници, могу вас уверити о том, али вам не могу сад донети црно на бело шта су они писали по разним ревијама разни талијански умници су за то, да се сви закони у свима подручјима, што су на жалост допала Италији, оставе баш ови закони који су данас ту, и ти умници иду толико далеко, да кажу да има ту добрих закона, да Италија мора да их реципира. (Д-р Велизар Јанковић: И ми ѕемо реципирати). To še бити добро. У колико је нешто добро наравно не би било разборито дело забацивати. (Д-р Лаза МарKOBiih: Ми смо веѕ решили да узмемо хрватски графански закон за целу земљу). Ја сам уверен да še се до тога доѕи. (Министар Привреде д-р Велизар Јанковик: Што буде добро примићемо). Нећу се осврнути да вам оцртам даље фактичне прилике које захтевају апсолутно да се уведе аутономистичко урефење ове наше државе. Али ѕу вам споменути верске прилике. Ми смо данас у доба, где се питање верско багателизира, где се не даје са становите стране велика важност томе, али, господо, вера је један део народног живота и као такав један факт, и државник, који се не би на то обзирао, силно би погрешио. Неѕу вам спомињати техничку немогуѕност централистичког урефења државе, као што га предвифа овај наш нацрт устава. Техничке су потешкоѕе гледе централних дикастерија овде у Београду, за дуго времена несавладиве.’Ми желимо, да се сва наша Министарства развију до потПјНОг савршенства, али, господо, то je немогуѕе за сада. Гледе сваке маленкости се наилази на техничке потешкоѕе. И то је један разлог, на који се морате обазрети, да готово стојимо са централистичким урефењем наше државе пред једном немогуѕности. (Министар Привреде д-р В. Јанковик: Три године треба да траје прелазно нарефење. Павле Павловић: Три године значи бити без Устава. д-р Лаза Марковић: Нисте разумели, г. Павловиѕу, прелазно нарефење у погледу управе). д-р Анте Дулибић : Дозволите ми да се осврнем на нешто, што је такофе било споменуто са више страна. Наш г. председник, мени -је пуно жао, да га неѕемо имати више, да нам председава у нашем одбору, јер је председавао на врло љубазан и непристрастан начин у своме говору истакао је ову идеју: да постоји опасност по државу у менталиту једног дела народа, који је део народа живео под туђинском управом и стрепео вазда, да га туђинска управа не гази, па је стога код тога дела народа један особити менталитет. То би био менталитет неповерења и дифиденције. Право да вам кажем, у томе може да буде нешто истинито, да смо дифидентни и то да смо дифидентни не из зле намере него да смо дифи-