Рад уставног одбора Уставотворне скупштине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца : I. Дебата у начелу о Нацрту Устава

82

VIII. седница И.фебруара 1921. године

Београду узео je огромну тонажу бродова од државе и задужио је државу неколико стотина хиљада динара за профитну гарантију интересне стопе за време окупације. Сва се грађанска штампа дигнула као и државна власт, кад су радници прошле године априла месеца затражили једну контролу за дисциплинарно и друго суфење радника у томе предузећу и говорили шта се мешате у приватно предузеће, у капиталистичку, својинску неприкосновеност. И тај штрајк квалификован је и клеветан најстрашније што може бити. A држава? а друштво које је дало толико огромну тонажу томе синдикату? то треба да иде за Јанкову душу. Господо, шумарско предузеће у Добрлину у Босни показало је својом афером да је нужно поставити радничку контролу и над министрима буржоаским а не само над предузећем, јер су министри продавали то предузеће странцима и домаћим банкама и направили од тога једну, ако хсЉете боговску срамоту за себе. Сам купац тога предузећа je одредио око 4 милиона круна радницима бакшиша којих има тамо око 12000, јер je то једно огромно предузеће странцима разгранато по читавој области са огромним транспортним средствима, са шумом, са фабрикама с гатерима и т. д., одрефено око 4 милиона круна бакшиша да се не би створила опозиција мефу радницима за ту аферу. Јер радништво, господо, после светског рата има једну јасну представу, има у главу једну варницу свести да предузеће коме је дао све: живот, нерве, крв, да то предузеће кад тад мора да припадне радничкој класи и да је то за друштво добро и буни се против аферашких шпекулација, буни се радништво, јер је ту требала држава да изгуби на 200 милиона динара. Господо, ако то не показује потребу привредног совјетизма ја не знам шта би друго могло боље и еклатантније показати. Тражимо, господо, да се организују совјети који Iте регистровати производњу сировина и радну снагу и вршити расподелу свега у социјалистичкој економији. Тражимо то и због тога што нам се стално приговара: да смо ми елеменат који на један анархистички начин ствара дисхармонију у друштву и уноси неке дисонанце у ќласе. Ја вас уверавам, господо, да радници у државним предузећима пролазе много rope него у приватним, и да је према томе држава као јемство за добар однос измефу рада и капитала још много мање увифавна него пио су то приватни предузетници. На жалост, тако је у истини. Радници монополски лањске године 1920., у јануару, закључили су са управом монопола нову тарифу за повишење надница свима радницима у Југославији. То је њихов раднички синдикат уредио са монополском управом овде у Београду. Мефутии ми смо већ априла месеца прошле године морали да објавимо генерални штрајк ради тога да би се прибавила санкција тој јануарској погодби. И тај је штрајк био оглашен за велеиздајнички, за антидржавни и као неки устанак, који је ишао на до да упропасти земљу, а мефутим ја читам у „Балкану“, коме се патриотизам званичног курса не може оспорити јер изгледа да је званични патриотизам врло благополучан за овакве листове дакле, „Балкан“ пише ово: да је у месецу јулу прошле године само од производње монопола духана добијено 13 и по-милијона динара. Нама је увек говорено, да се монополска не рентирају, те да стога не могу да даду ни најмању повишицу за рад. Ми смо дакле ради тога морали објавити штрајк, а ви сте поводом тог случаја пали у сугестију, да ове радничке штрајкове треба забранити. У данашњици штрајкова, ауспшерунга a то he

рећи — избациваље радника, као и затварање фабрика то je постало једна врста привредне политике, која се рентира, да се час почне a час обустави производња. Њима je нужно да тим бремзовањем интензивније продукције и спречавањем рада нарочито успеју да вештачки одржавају цене својим производима. Ви можете, господо, бити сведоци факта да je беспослица данас најстрашнија тамо где je способност произвођачка највећа, a то je у Америци, Енглеској и другим државама. И ако, господо, ви нећете привредне совјете, ипак било би очекивати толико бар увиђавности, од наше буржоазије и њених политичких идеолога, јер je дошао последњи час, да се установе бар радничке контроле над производњом, над куповином, над набавком сировина, над радом у фабрикама, над ценовничким калкулацијама и т. д. To je нужно због тога што je капитал у својој побеснелости, удружен са лихварским финанцијерима, у стању да тероризира протрошачки свет до те мере, да Te се морати да тражи томе лек много драстичнијим средствима, него што се то данас помишља. Раднички савези и кооперативе треба да бирају представнике радника од фабричких чиновника и фабричких радника, и тим радничким одборима и контролама треба дати право да могу да прегледају све књиге и рачуне у предузећима и да носе пуну одговорност за дисииплинарни рад и поредак у предузећима. Господо, треба да се има увиђавности бар од једне Уставотворне Скупштине, да се штетност од посредничке трговине и извозничарске трговине у будуће избегне и спречи. Зашто наша држава не би вршила непосредну размену у мефународној трговини свију извоза и набавки других потреба? Зашто, дајући у иностранство наше земљорадничке и друге производе, не бисмо узели машине, алате, сировине, полуфабрикате и томе слично, na доносећи то овамо подвргли предузећа својој државној контроли, тако да ни привредна предузећа не бимогла добити те алате и машине на други начин. (д-р В. Маринковић: За то што би било као у Краљевини) Господин Маринковић ме овим подсећа на дирекцију плена, где су милијарде упропашћене. Господо, ja вас опет подсећам на једну аферу, која je створила конзорцијама за извозничарство. To су писале графанске новине, као „Република“ и још неки листови. Па треба да прочитате и да видите: како се у београдској штампи о томе спроводи кампања за оснивање конзорциума за извоз, и како je onaj онако зарадио на десетине милијона, који су требали пасти у државну касу. Очекујем од вас, ja се не стидим да то кажем, очекујем од данашње буржоазије да да могуђности, заштите и осигурања радничкој класи како у индустрији, трговини и саобраћају, тако и у пољопривреди. Дајте могућпости радницима који раде осам сати дневно, a no потреби и 12 сати, са прековременим радом, да бар имају колико толико ваздуха, хигијенских просторија и заштићеност од туберкулозе, реуматизма, кварења очију и тровања крви од рфаве околине и рфавих средстава за рад. Дајте могућности да се не догађају чуда, a ми имамо страшна чуда и жалим што немам могућности да говорим о тим конкретним случајевима. Имамо страшна чуда и no целој Југославији, a не само no Србији. Само један пример. Вентилатор у фабрици кудеље у Вуковару бачен je у Еошак. Кад су наши делегати упитали зашто он тамо стоји, a прашина je таква да се људи не виде, одговорили су: Зато што je тако незгодно инсталиран да извлачи читава влакна кудеље напоље. To су разлози који показују