Ратне успомене

18

Међу крила савих главу

Сањах судбу ал“ крваву Ко да у час паде тама, Откопа се рака сама.

Спава земља, ћуте стене,

А крај раке отворене,“

Док бол дршће у тој страви Лобања се једна јави.

ж

Где мрак беше сјај се створи, И лобања проговори:

„И ја бејах негда соко, Летех дуго и високо,

А крила ми беху јака, Крила — Орце у јунака. Кад рат плану ја сам знао, Све за чим сам војевао;

У борбе сам прве био, И љуто се обранио: Ранише ме на пет места,

'Ал мој живот тад не преста.

Ја сам вером ране видо, Ране видо и извидо,

Ал тако је било време Ко рањена заробе ме,

А када ми ране прошле, Тад су друге ране дошле, Ране што ме и сад троше У ропство ме одведоше. Било нас је много тада, И великих беше јада. Гонише нас пешке свуда, Путовасмо дуго тако,