Ратне успомене

19

То изрећи није лако, Морали смо маршем проћи, Десет дана, десет ноћи, Борећи се с муком клетом, Под немачким бајонетом, На коњима јашу они, Тако Немац нас прогони, И не да нам нигде стати. Свуд нас мржња с псовком прати, Зима стегла „муке знамо, Ми на пољу ноћивамо. Док студени ветар хуче (6 дуга пута ноге буче. Изломљени, гладни, жедни, = Неопрани, јадни бедни, На ноћишта ту и тамо, Ко без душе попадамо, Тако данас, тако сутра, И све тежа беху јутра, Све горчији наши часи, И многи се живот гаси, Сваки клоно, изнемого, И на путу помре много.

# Кроз Србију кад смо ишли, Многи би нам наши пришли, Да нам даду јела хлеба, Ал то клети Немац не да. Наше жене плачу с тога, И призивљу самог Бога, Да он казну Немцу даде. Што нам ствара горке јаде, И у прса себе бију,