Ратне успомене

Године 1915 по други пут се оженим и био сам исте среће као у рату 1876 године“ =

Кад су Немци прешли преко Дунава код Београда, будем и ја принуђен да бежим, а жену п кућу и све оставим. 5

На Торлаку били су наши постепено повлачећи“ ка Авали.

Један ће војник рећи:

= Ђе ћеш Брко, ђе беш»!

— Ту сам и ја, ту сам! 5

— Треба и ти да си овде, има овде и твога и ти си ово замутио. = И Идући пешице тако ка Торлаку, мислио сам на тога војника који је имао права кад ми је: то казао.

После кратког времена, у два маха интерниран сам први пут у Нежидер, а доцније у Болдогасоњ, гле сам у ропству провео две године и три месеца, благодарећи женама, које нису имале друга посла него да грађане оптужују аустријским властима, и да им шпијунишу.

За интернирања имам да заблагодарим и Хрватима, аустријским официрима, који су у Гувернеману онда у Београду жарили и палипи.

Срби су све то предали забораву, и ако они то нису заслужили.

У лагеру често сам нашима говорио; ако ми са нашим савезницима не победимо Аустријанце, Турке, Бугаре и Немце, они који су рат у Орбији: желели, немају се куд више вратити.