Ратник

106

знањем и умењем, војник ће напрезати своју Физичку моћ, да постигне цел>. Према томе на интелектуалну моћ треба особиту пажњу обраћати, једно, што то зактева данашњи начин ратовања, а друго, што је она средство, за подизање и учвршћавање храбрости. У неколико и овде се може применити она ваљана изрека: „човек може онолико колико и зна“ са додатком „и уме“. Сад долазимо на трећу основу храбрости, на духовну моК. То је дело части, убеђења и оданости према ирестолу, к’ служби и старешинама. Дакле у главноме оно исто, што је оспова и непоколебљивој покорности. Она покреће Физичку и интелектуалну моћ до исцрплења. И докле пз ове две заједно нпче самопоуздање дотле из ње једне ниче јошт важнпја врлина — самоарегорење. С’ правом се може рећи, да је она најважнија основа храбрости. Ми делимо мпшлење са чувеним пруским генералом Верди ди Верноа, да храброст није само некима својствена. Она је, шта више и у виду Физичке и у виду духовне моћи више мање код свију урођена, али само доцнијим животом и васпптањем, она се развије до највећих размера или је надвладају себичне тежње и одведу у понор порока и материјализма, на штету свега што је узвпшено. Тако дакле да урођену храброст развијемо до размера војнпчке храбрости. имамо: 1. Телесно вечбање (слободно, с’ пушком и гимнастику) за развијање Физичке моћи, а с’ тиме и самопоуздања. 2. Егзецир, пољску службу, борбу с’ пушком, пливање, и наставу за развијање интелектуалне моћи, а с’ тиме такође и самопоуздања. Напослетку