Ратник

127

добоша, овда са непрестајним наступањем, а онда и са застајкивањем, те да се прп сваком застоју корисно употребп по којп метак из даљине. Тако н. п. Грци и РимЖни па и сами рптери по некп пут, употребљавали су пре сукоба прса у прса цилит, који су масама у непр. редове бацали, дага збуне, па су онда с’ мачем у руци у непр. масу јуришали. Тада је несамо сваки поједпни изображаван, да буде што могуће бољи у јединачној борби, него је пажња обраћана и на то, да се у борби одржава свеза, те да тако снага целога буде јача а с’ тим и удар сигурнији. Присталице старога дакле могу се по видивоме с’ правом позвати на то, да су основи тактични и за изображавање и код онако несавршеног оружја према садашњем били од вајкада исти; шта више, да су Грци и Римљани у њихово време имали најсшршеније тактично изображење. Јер и Грци у њиховој четвороврсној Фаланги и Римљани са њиховим легионима по манипулама у три бојна реда умели су разрешавати онакве задатке, који нам изгледају много тежи и вештачкији. На име, код њих су редови (роте) имали растојања од 2 корака, које су морали увек држати, те да имају простора за употребу џилита, мача и штита. У оваком строју, који би се данас звао ретким (отвореним), они су били у стању да правилно марширају и да се боре, што ми мислимо, да можемо учинити само у смакнутом строју раме уз раме. Али ма каки вештаци и зналци били Грци и Римљани у тактичној вештини и изображењу трупе, баш и у време кад су најамнике имали, ипак је грдна разлика између њиховог простог борног и битачног облика и данашњих сложених комбинација борбе сва три рода оружја где се час блиска час даљна борба води, — час се везују обе борбе Форме: стрељачки и смакнути строј наизменце или једновремено.