Ратник

18 РАТНИК

Већ 20. фебруара 1916. године Помоћник Начелника Штаба Врховне Команде био је послат, као представник наше војске на Савезничкој Конференцији у Шантију, да изложи стање наше војске и да захтева сав потребан материјал за реорганизацију, наоружање и спрему наше војске за нове операције.

Ова. конференција састала се 12. марта, у Шантију, на којој су били пуномоћни делегати свих Савезничких војсака.

У седницама ове Конференције представници наших Савезника изнели су стање својих ·-војсака, за тим је ђенерал Жофр изложио стање непријатељских војсака, и, на основу тога, састављен је план акције за 1916. годину.

Делегат руске војске, излажући бројно стање руске војске био је мишљења, да руска војска треба да предузме офанзиву у другој половини месеца маја 1916. године, захтевајући, да све остале савезничке војске предузму офанзиву 2—3 недеље после Руса. Овако предложена офанзива била је потпуно у сагласности са идејама ђенерала Жофра и нашом жељом да што пре ослободимо нашу Отаџбину, али је била противна гледиштима осталих представника савезничких војсака, који су налазили, да њихове војске неће бити готове до тога времена за једну велику офанзиву, јер им, поред осталога, нарочито недостаје муниција.

У овој дебати о могућности и немогућности офанзиве, наш делегат је изнео следеће гледиште Српске Врховне Команде:

Скоро је четири године, како се Српска Војска бори без престанка; она је претрпела огромне губитке, не само у борбама него и услед епидемије.

У последњој непријатељској офанзиви Српска Војска је била нападнута са три стране надмоћним снагама трију непријатељских држава. Чак и тада се она борила до потпуног исцрпљења својих моралних и физичких моћи. Доцније је Српска Војска била бачена у сурове и тешко пролазне планине Црне Горе и Арбаније, где је, због оскудице у комуникацијама, била принуђена да уништи сав материјал и највећи број топова, које су војници толико волели.

У току кретања ка Јадранском Мору, наша војска је имала да савлађује највеће теренске тешкоће, да подноси оштру зиму у планини и да често одбија нападе пљачкашких арбанашких племена, као и да се бори са глађу.

Дошавши до крајње границе исцрпљености, војници почеше губити веру у своје старешине, морал се поколеба и дисциплина поче да слаби. Но, при свем том, војска је носила у себи наду, да ће бити прихваћена на обалама Јадранског мора и веровала је да ће се ту завршити њене патње. Али кад је