Ратник

НАРОДНО ЈЕДИНСТВО п

се на Византију кренуо пре но што би дошао до савеза са тим покрајинама, па да се потом, осигуран на своме боку или чак и ојачан њиховим војскама, баци на Византију. Ако ли пак споразум или савез са српским и хрватским покрајинама, западно од Рашке, није било могуће добити без принуде ратом, онда је Душан добро урадио што је напао Византију пре но што је са својим западним суседима био решио питање народног обједињавања. Да је цар Душан био дошао до сукоба са западним суседима, што се не би могло избећи да је цар Душан изразио и почео остваривати тежњу обједињавања, односно стављања под своју врховну управу српских и хрватских покрајина западно од Рашке, — онда би се између њега и њих још више ојачала мржња, а сем тога сигурно би имао и Византију против себе. Обратно, при његовом поступку, он је са више шанса имао рачунати, да ће имати против себе само Византију, јер је ова била непријатељ не само Рашкој него и њеним западним суседима који нису имали рачуна, поред све суревњивости према цару Душану, да потпомажу Византију.

Једно: је само питање: да ли је цар Душанов рачун био заснован на чињеницама, које су му давале разлога да верује у то, да ће срушити Византију или је бар потпуно одбацити од солунског залива.

Дакле, и у времену цара Душана услови за остварење идеје народног јединства, може се рећи, још су били тешки, јер је требало срушити Византију, а и због тога што су се идејом народног јединства и тада врло мало загревали, како великаши тако и сам југословенски народ.

Мађарска, у дунавској равници, такође је на наше јединство штетно утицала. Тежња Рашке да се ослободи њеног утицаја свакако је и била стварни повод за одвајање Босне од Рашке, јер је Мађарска то цепање и одвајање Босне и потпсмагала.

Хрватска, у том времену везана Угарском, наравно, такође није могла радити на народном јединству ; њена судба не могаше бити идеал осталих слободних јужно-словенских племена, те да би ова по доброј вољи дошла под канџе Мађарске; исто

тако Хрватска тада није могла ни активно радити на народном

јединству, јер би тога ради, на првом месту, она имала себе да ослободи свих обавеза према Мађарској, а то тада није било · могућно.

После смрти цара Душана, Рашка је растрзана међусобним унутрашњим борбама и борбама са новим свежим непријатељем, који је дошао да замени трулу Византију, са Турцима. Битке на Марици и на Косову нанеле су самртне ударе Рашкој,

"која је после Косова животарила још једно 60 година. У вре-

мену тога опадања Рашке (од 1355. до 1450. године) појамно