Ратник

НАРОДНО ЈЕДИНСТВО _ 9

готово у његовој средини. Хрватска је била управила поглед ка Јадранском мору, а Србија је најмање могла гледати у правцу северо-западном. Погледи Србије и Хрватске мимоилазили су се. дакле, а само ретко поклапали.

4.) Србија је на својој источној и југо-источној страни била отворена експанзивној нападној моћи Византије и Бугарске. Византија је била моћна држава; њу је чинио источни део римског царства. Она је уто доба прожета тежњом да пошто пото одржи све тековине римског царства, па је зато Србија у свом снажењу била стално спутавана Византијом. За Србију је тада слабост Византије била што и сунце за озеблог; када је она била слаба, Србија је се дизала, и обратно. Дивљачка Бугарска у два маха напона своје моћи такође је била уништила слободу Србије. Под таквим околностима Србији је било тешко оснажити се толико, да би могла извршити обједињење свих Јужних Словена.

Хрватску је Србија својим постојањем у многоме штитила од Византије, али је зато Хрватска била изложена у почетку франачкој држави, а потом Мађарској. Франачка је држава опала, па и њен утицај на Хрватску. Хрватска се тада диже, постаје слободном државом, али и пре но што је постала првим објектом Мађарске, она је била у свом државном животу узнемиравана млетачком државом, са којом је и због које је морала много пута ратовати. Сем тога верске размирице у земљи око тога, да ли ће служба бити на латинском или словенском језику, такође је слабила компактност Хрватске. Све су те чињенице учиниле, да се ви Хрватска није могла довољно ојачати за улогу обједињавања свих југословенских племена у једну целину. Па не само да то није могла учинити, него је морала 1097. год. претрпети и инвазију Мађарске, а 1102. године изабрати мађарског краља за свог Краља.

Дакле, узроци су лежали и у самим Југословенима, а исто тако и ван њих, т.ј. у приликама под којима су имали водити живот у првим вековима по свом доласку на Балканско полуострво. Али, када се има на уму да ни Византија, као најопаснији вепријатељ, у највећем делу времена није била толико јака, да је могла једновремено покорити и Србију и Хрватску, онда се може рећи, да ипак главни узрок неуједињености Хрвата, Срба и Словенаца у ово доба лежи у њиховим властитим особинама, у њиховим племенским подвојеностима. Да су они били обједињени, њихов би број био довољан да сигурно спречи бугарске инвазије, а византијске, бар, да сведе на много мању меру.

Од времена када је Немања дошао на чело Рашке, српска држава је расла за читавих 170 година и око 1355. године достигла је врхунац под Душаном Силним. У овом времену