Ратник

ОЦЕНЕИПРИКАЗИ 267

кад се буде нашло за згодно. Енглески командант ђенерал Махон био је замењен ђенералом Милном, личним пријатељем ђенерала Робертсона, и према томе, како писац каже, противан свему што се типало солунске експедиције. Он је ђенералу Сарају изјавио, да није смео помаћи ниједну јединицу а да не реферише у Лондон. Срби нису били под његовом командом. ипак се једним делом четника користио упутивши их на своје крајње лево крило да пресече сваку комуникацију између Флорине и Преспанског језера. Покушао је да уради што и са осталим словенским контингентима. Интригама, коге су око тога настале, писац посвећује неколико редака, но ми преко њих прелазимо, желећи да се задржимо на важнијим местима.

Ђенерал Сарај је имао од француског министарства спољних послова наређење да се сваки могућан сукоб с Грцима избегава. Случај са мостом код Демир Хисара био је 12. јануара 1916. г. Ђенерал Мошопулос није дозвољавао да се мост руши. Ђенерал Бајрас, који је командовао 6. грчком дивизијом, протествовао је због тога. Да би онеспособио потпуно жељезвичку ливију, наредио је да се поруше четири нова моста у пределу Килиндир-Хирсова. Грци су због пуно других сукоба чинили протесте, одупирали се, али опет попуштали. Грчки посланик у Паризу је протествовао, те је Сарају стално стизало из француске Врховне Команде да се показује према Грцима помирљив. У овој глави која носи назив Консшаншинова Грчка и у којој поглавито описује прилике и незгоде с којима се имао борити од 20. децембра 1915. до јула 1916. год. даје још и карактеристичну оцену о појединим грчким политичарима и државницима, о чему је и извештаје слао. 26. маја Бугари су у споразуму са Грцима (то је утврђено по ухваћеним депешама) продрли у долину Струмице. Ђенерал Сарај је предузимао кораке код грчких војних власти због овога, да би имао чисту ситуацију. 27 маја је телеграфисао, да су Бугари заузели фор Рупел. То и остало је захтевало да се у Солуну објави опсадно стање, што се десило 3. јула у вече.

Трећи део књиге има наслов Операције у Македонији. Прва глава овог одељка посвећена је питању командовања. Енглези су и даље били самостални, што је чинило ситуацију ненормалном. У ствари, по писцу, лорд Киченер је командовао из Лондона британским трупама. На захтев Бријана Сараја су признали за команданта савезничких трупа. 16 јануара он је добио ту титулу, но Киченер у осталом није престајао са жељом да он руководи. Овај проблем је још усложио долазак Срба. ( томе ево како се изражава: „На челу војске био је Престолонаследник српски, искрцавање се извршивало, а моји односи са Србима нису били уређени... Али једна депеша од 2. ав-