Ратник

ОЦЕНЕИПРИКАЗИ 271

наших савезника могао би укочити експлоатацију нашег успеха на Добром Пољу, али се види да је командовање код нашег непријатеља било изведено из колосека правилне процене ситуације. Критиковање поступка Макензена и Кевеша, поводом упућивања у Србију 7 пешадиских дивизија са Алписким корпусом, у циљу заустављања савезничке офанзиве, није оправдано у толико, што ово упућивање дивизија није дело Макензеново и Кевешево, већ је дело немачке и аустро-угарске Врховне команде, које су хитале да обезбеде свој јужни бок, отворен због слома Бугарске.

Излажући спрему савезника за поход на Цариград, у првој половини октобра (по новом), писац истиче да су се СевероАмеричке Државе јако интересовале овом операцијом, мада их дотле нису занимале операције у Македонији.

Брзо наступање |. српске армије кроз Србију, у правцу Угарске, под веома тешким условима снабдевања храном и борбеним средствима, побуђује г. Фотијадеса на ово искрено и лепо признање српској војсци:

„Извесно је, да се ниједан човек од срца неће устезати да се диви овим јунацима, који, прешав за 45 дача више од 500 километара, улазе у своја мила села после трогодишњег тешког изгнанства, трче да се увере да њихови родитељи, њихови пријатељи нису помрли, а затим, отргнув се из њиховог загрљаја, стижу своје батаљоне, да до краја изврше своју дужност са својим друговима: да ослободе Србију.“

Заиста се српској војсци и у овој прилици има честитати, што је, издржавши све оне огромне напоре и душевне патње за време стајања изван отаџбине, при победоносном повратку у исту, после пуне три године, показала сјајну ратничку и војничку дисциплину као и родољубље, да се, пролазећи поред својих домова за којима се тако дуго чезнуло, не расплине и не растури. Ова појава је допуна оне величанствене слике верности у повлачењу 1915. године; оне се “допуњују, то су две сјајне стране медаље витешких врлина српске војске.

%

Уопште, књига која се овде приказује, сем неколико омашака, које се лако дају кореговати, представља врло интересантан материјал, који је великим делом апсолутно аутентичан. Њој се нема шта приговорити што у старању за еклатантним приказивањем заслуга за догађаје, који се развише у јесен 1918. год. на Балкану, често глорификује личност нашег војводе Франше Депереа, те се ми, на завршетку, слажемо у томе, да је: „савезничка победа на Балкану од почетка до краја, победа и Француске“, јер је Француска, заиста, у току