Ратник

276 РАТНИК

један део српске војске предузме један снажан удар, зачела мисао о пробоју фронта. Ову је мисао ђенерал Гијома дао разрадити, но у томе је он био смењен те је ову велику замисао привео у дело његов достојни замевик ђенерал Франше Депере.

А када је већ никла мисао о пробоју непријатељског фронта поводом српсхог предлога и понуде српске Врховне Команде, онда је јасно што је одсек српске војске и изабран за извршење овог пробоја.

Наступање српске војске после пробоја на Добром Пољу све до граница Бугарске од 1913. године — то је сјајно гоњење, које се у вези са тако исто сјајним налетом трупа ђенерала Анрија на Скопље, завршило капитулацијом Бугарске. Даље наступање кроз Србију вршено је са истом енергијом као и гоњење Бугара и имало је за резултат поступно тучење аустро-немачких дивизија, бачених у Србију у циљу васпостављања пробивеног Македонског фронта. За непуна два месеца српска је војска прешла од Моглене до Темишвара, што износи 500 км.

Правилно оцењује писац г. Фотијадес, да се, у времену упућивања савезничких трупа у Бугарску на Дунав, ради акције у Румунији, „судбина Аустро- Угарске и Немачке није решавала у Румунији већ у Србији и Угарској, јер наступање српске војске у правцу Темишвара и даље ка Араду грозило је боку Макензенове окупационе војске у Румунији и нагонило га је на повлачење.“ Ово наступање омогућило је Румунији да поново зарати, свега на неколико дана пре обуставе непријатељ– става, те да тиме задобије огромне користи у Ердељу, Банату, Буковини и Добрупџи.

Писац у своме излагању оправдано критикује држање Италије због одуговлачења отпуштања 18.000 заробљених Југословена, који су требали да појачају српску војску у последњој офанзиви. Исто тако он критикује и држање италијанског ђенерала Ферера, команданта 16-ог корпуса у Валони, који се за сарадњу у великој офанзиви изговараше болешћу код његових трупа, али чим је непријатељ нагнан на повлачење у Македонији, због чега је морао напустити и Албанију, онда је болест у италијанском 16. корпусу престала и он је похитао за непријатељем, који одступаше.

Не мање се критикује и лржање команданта 11. немачке армије ђенерала фон Шолца који се, приликом пробоја на Добром Пољу, био збунио те је појачања, која из Русије сти– заху, упућивао другој бугарској армији а не пробивеном центру. Исто се тако, оправдано, критикује изостанак напада ове бугарске армије у времену, када је 11. немачка армија попустила. И заиста, енергичан напад ове армије на деснокрилни одсек