Ратник

174 РАТНИК

„да је бригада имала борбу са Турцима у јуну 1876. године код Тешице, којом приликом буде рањен командант бригаде, тада, по речима самога поч. Хаџића, он није имао храбријега и способнијега официра у својој бригади од свога ађутанта, и њему, инжињерском потпоручнику Божидару Јанковићу, предао је команду над целом бригадом за време борбе, мада је било старијих официра по чину, све дотле док се нови командант бригаде није одредио.

У рату 1885. године противу Бугара видимо га у Врхов'ној Команди у штабу за оперативне послове као ђенералштаб"нога капетана !. класе.

После нашега одступања са Сливнице и формирања главне „Нишавске војске“ под командом ђенерала Хорватовића, по"чившега Јанковића налазимо у штабу те војске као помоћника начелника штаба, и ако је тек у чину ђенералштабнога капетана.

Завршетком овога рата поч. ђенерал Јанковић заузимао је највидннје положаје у нашој војсци, а понајвише у Глав· ном Ђенералштабу, Војном Министарству, чији је и мини„стар био; затим био је и професор на Војној Академији од 1884. па до 1887. године, којом је приликом предавао „Премеравање са крокирањем“, а штампао је и прву „Војну Топо"гтрафију“ на српском језику у друштву са поч. потпуковником "Стокићем.

Командант Тимочке дивизијске области постао је 1897. године. За ђенерала произведен је 26. фебруара 1902. године „а неко време после 1903. године био је у пенсији, којом приликом био је председник Народне Одбране — нашега патриотскога друштва.

Пред Први балкански рат 1912 године позват је из пен"сије као ђенерал, и дата му је команда над Ш. армијом, чији је операцијски правац ишао од Преполца преко Косова, Качаника и даље на Овче Поље, где се требало, према предпо“ставци српске Врховне Команде, да бије пресудна битка.

Ђенералу Божи Јанковићу судбина је доделила да први избије на историјско Косово Поље и освоји Приштину, престоницу Краља Милутина.

Његова је армија освојила целу Стару Србију, носећи ослобођење нашој браћи у Призрену, Ђаковици, Метохији, "Скадру на Бојани, све до Јадранскога мора.

Благородном старању ђенерала Боже Јанковића имају да -захвале за свој опстанак у времену 1912—1913. године многе обезглављене породице турских чиновника, официра и сиро"тиње на територији захвата његове армије, јер је покојни ђенерал био у исто такој мери благородан и хуман према непријатељској нејачи, као што је на бојишту био храбар и знеустрашив, када је требало ломити непријатељску снагу.