Ратник
НЕМЦИ НА МАРЧИ | 21
рада Галиени-а и Жофра, као и ваљаног морала француске војске, с друге стране.
10., 11., 12,, 13. и 14. септембра повлачиле су се немачке армије на западном крилу ка реци Ајзпе.
15., 16. и 17. септембра Французи су нападали на поло"жаје на Азпе.
17: септембра ти су напади заустављени. До тога времена Немци су савезничким гоњењем и нападима били приморани да ангажују новообразовану УП. армију и ХП. корпус (извучен из Ш. армије) у чисто одбранбеном циљу. Дакле, са утрошком те снаге нестало је и могућности скорог извођења обећаване нове операције, а са тиме настало је доба позицијске војне у Француској.
Закључак.
Ако се баци поглед на све раније изложено, добија се јасан утисак о великом немачком неуспеху претрпљеном у битци на Марни:
Завршни период прве операције завршен је немачким повлачењем, у место да је био крунисан уништењем, ако не целе, а оно бар већег дела француске војске,
Француска војска, која се била журно повлачила јужно од Марне, у том последњем периоду, прешла је у наступање и из положаја побеђеног преобратила се у победиоца.
Уштеђене снаге — једна цела армија и један корпус — уместо да су употребљене, да се дотуче француска војска, морале су бити употребљене за успостављање поремећене равнотеже на десном немачком крилу.
Овај велики неуспех припреман је делом још у времену мира, а рад на њему продужен је и у току самих операција.
Груписање јачих немачких снага на јужном крилу, из тежње да се свуда рат води на непријатељском земљишту, ослабило је северно — нападно крило!
Доцније одашиљање помоћи источном фронту ослабило је снаге на западном војишту, одакле се, напротив, с погледом на ратни план, нису смеле узимати. Узимањем тих снага са северног крила учињена је нова грешка — поново је ослабљено десно — нападно — немачко крило.
Необједињеним радом армијских команданата пропуштене су прилике на Самбри и на висини 51 Опепшп-а, да се туче У. француска армија, а са тиме су отежани и услови доцнијег судара — битке на Марни.
Несагласним радом на Марни, који је проистицао делом из односа Клука и Билова, за које се не би могло рећи да су