Ратник

оцене и ПРИКАЗИ 155:

јој одбранбену моћ, „заробити талијанску војску у венецијанској врећи“, а Французе натерати да поседну гранични фронт и. према Италији и према Швајцарској, јер би вероватноћа инвазије преко Швајцарске била много већа. Користи би биле врло велике, јер би се на много дужем фронту олакшао маневар. Писац наводи 1796. годину и мисли да сеод овога спореднога војишта могло начинити главно, а решење би се јако ускорило.

Писац се жали што нем. Врх. Команда (у Плес-у) није увидела талијанску слабост. Чуди се, да је и генерал моп Рајкепћешт могао да напише и ово: „Против Италије изабрата тактика показала се одлична. Није било никаква разлога да се сумња да се и у будуће неће тако показати.“ Мол Еајкепће мислио је погрешно да и најсретнији ударац не би смртно погодио Италију. Тако се и дошло до тога да се нападне Француска на најнезгоднијем месту за Немце, а остављена је (после 1915.) Италија, најслабије енглеско оружје. У овоме је, мисли писац, коб ратоводства Централних Сила.

У уводу расправља писац питање: ко је кривац за изгубљени рат. Наводи даје Стара Аустрија изгубила један. рат — 1859. год. — на начин који је исто тако за осуду, да је у оба случаја ушла у рат под најнезгоднијим војничким и. политичким приликама, али налази да би се све то пребродило, да није било нових тешких војничких и политичких погрешака.

У одељку „Политика и Ратоводство“ (стратегија) расправља везу стратегије са политиком — унутарњом и спољном. Због многих примера из новије историје, најскорије прошлости Аустро-Угарске, због третирања унутарње политичке: борбе, одељак је врло занимљив, у многоме оригиналан.

„Политика и рат јесу заједничка борбена радња, у којој, је рат врхунац, највеће напрезање снаге.

Рат као највеће напрезање снага заједничке борбене акције политике — рата захтева безусловно ангажовање свих борбених снага. Све, и спољна и унутарња политика, управа, финансија, пољопривреда, занати, индустрија, исхрана становништва — све се мора свесно, под заједничком управом, ставити у службу ратоводства. Само овај драговољни, једном вољом вођен заједнички рад доноси највећи развој снаге.

Ово садејство не може се остварити у последњем тренутку у почетку рата. Оно се мора у дугом периоду мира по плану припремати. Оно тражи од свих водећих особа потпуно вазумевање озбиљности рата и потребе ратоводства и добророљно потчињавање заједничком интересу“.