Ратник

156 РАТНИК

У одељку „Унутарње прилике“ карактерише писац Немце из Немачке и за велику склоност њихову (!) ка интернационализму баца кривицу на римокатоличку цркву и социјалну демократију. Тражи разлоге због чега су Немци били свуда омрзнути, па и код савезника. Налази да је све због урођене ароганције и претотентности, усађене васпитањем.

Похвално говори писац о Тиси, „човеку жељезне воље, храбрости и безобзирности“. Дуже се задржава на панславизму и иредентизму. Прво предавање Срба из ландштурмске бригаде (његовог корпуса) било је на Колубари, када су активни официри били рањени.

Војску су нападали сви, па и чиновници, јер је АустроУгарска била чиновничка држава. Сваки 5., 6. човек био је државни намештеник. Чиновници су трошили половину свих прихода и дизали повику због великих издатака на војску.

Занимљиво је упоређење између немачких и аустријских команданата.

„Ми морамо узети своје генерале онако како су одрасли и ствар је водства да рачуна са овим подкомандантима и да води рачуна о њиховом индивидуалитету. Свака армија има генерале које држава привлачи себи по својим приликама и кроз начела и према томе их заслужује.

Генерали као Хинденбург и Макензен могли су само тамо узрасти, где се могао наћи пуковник уоп Кешјег, и где је, поред почетног узбуђења, на крају цео народ, изузев једну извесну политичку партију, рекао: „Такав се пуковник могао само код нас наћи. Само тамо, где је војнички сталеж био признат као први сталеж у држави, могле су у овоме сталежу узрасти тако велике командантске природе.

У Аустро-Угарској, напротив, где је цар приликом својих службених путовања по земљама круне пружао руку младом | политичком чиновнику из грофовске породице, који је заступао среског начелника, а генералу, у служби поседелом, који је поред њега стојао посвећивао једва неколико речи, где је корпусни командант и командирајући генерал о Брашанчеву ' морао да напушта своје гарнизоно место, да не би у процесији ишао иза среског начелника — службеног заступника царевог — који је био у рангу мајора, где се сваки политички „шустер“ могао по вољи очешати о официрски кор, а да нико није узео у заштиту у части нападнуте који се'нису могли бранити, где су официри материјално много горе стајали него други државни службеници — тамо није могао узрасти никакав Хинденбург.“

На највеће положаје долазили су или повитљиве, прилагодљиве природе, које се не сударају ни с ким, или ста-