Ратник

Војсковођ Ж. Мишић 9

скоро онемогућено. Па ипак све те непријатности и тешкоће нису команданта Армије ни љутиле, ни узбуђивале; он је хладнокрвно и са највећом енергијом лично настојавао, да се међу одступајућим трупама и њиховим огромним коморама заведе ред, а свакој већој групи избеглица упућивао је по неколико пригодних речи: оне који су кукали, прекоревао је за малодушност, друге је позивао на реди присебност, треће саветовао да пазе на своју нејач, или им обећавао победу неприЈјатеља и брз повратак дому свом и томе слично. Сваки пак његов говор, саслушаван са највећом пажњом и прихватан одобравањем, изазивао је дуга објашњења и коментарисања међу избеглицама, а из свега тога проистицало је стишавање духова ји завођење реда у гомилама очајног и унезвереног избеглог народа.

У току нашег наступања преко повраћене, али од непријатеља опустошене, територије у другој половини новембра исте године, интересовање Мишића за судбину заосталих становника и за имање избеглих било је такође врло велико, и сваки слободан час употребио је он за обилазак упропашћених села, попаљених домова и уништених имања, или за разговор са напаћеним заосталим сељацима и грађанима.

За време затишја у операцијама врата његове канцеларије била су отворена свима и свакоме, а та његова претерана предусретљивост према публици, која се у највише прилика обраћала молбама ван његове компетенције и надлежности, чинила је да је број лица која с њим желе да говоре из дана у дан био већи, тако да је у свакодневном примању појединаца губио драгоцене часове, које је могао надокнадити само скраћивањем свога одмора. По доласку у ослобођени Београд, ко се све није могао да види у чекаоници пред канцеларијом шефа штаба Врховне Команде, војводе Мишића. Ту су политичари и бивши министри, инвалиди, удове изгинулих официра, железничари, страни официри, наши и страни новинари или виђенији људи из нових ослобођених и уједињених покрајина. Једни су молили, други се обвештавали једни тражили заштиту и право, други желели само да направе познанство, а он је све примио, никога није могао да одбије па је стога из канцеларије излазио редовно последњи, а уз то изнурен и изнемогао.

Једна од најважнијих моралних особина војсковође јесте воља. Вођ наоружаних народних маса мора да има довољне слободне, чврсте и одлучне воље, а историја човечанства учи нас, да је по све ограничен број људи са великом вољом, чак и међу најобразованијим друштвеним класама.

У ред овог малог броја људи долазио је, ван сваке сумње, и наш велики војсковођа Мишић, који је располагао гвозденом