Ратник

10 Ратник

вољом и безграничном истрајношћу у спровођењу своје идеје и замисли. И у том погледу он је, по нашем мишљењу, био човек нарочитог кова. Његова необуздана предузимљивост и активност, веран израз сталне и јаке воље, не само што у критичним часовима није постепено опадала, већ се чак и уздизала, тако да је посматраоцима изгледало као да Мишић из ших ванредно тешких прилика црпе нову снагу и нарочити полет га удвајање своје иначе велике активности. Изгледа, дакле, да се његова воља и инергија у делатности није ни трошила ни савијала, већ челичила и развијала. Ручајући тако рећи с ногу, а готово никако не спавајући, у часовима кризе на војишту, каквих је на фронту Прве армије често. било у времену од 1.—16. новембра 1914. године, изгледало је као да се сасвим ослободио материјалних потреба живота и као да му је тело постало прави роб његове челичне воље и страсне ратнитке душе.

У рату прва места заузимају вазда велики карактери, јер чврст, истрајан и јак какарактер војсковође нуди највише услова за поуздано и правилно вођење трупа и успешно окончавање операција.

Да је славни војвода Мишић био и чврсша и прекаљена карактера, који је у осталом био само отпор његове челичне воље, види се из многих његових поступака за време вођења Прве армије, а потом и целокупне наше војске кроз славне и критичне ратне фазе, али се ван сваке сумње то најбоље може да осети у држању Мишића 15. новембра 1914. године, у оном значајном телефонском разговору са војводом Путником, од 9.35. часова по вечери, па све до 11.50 пред поноћ. Пуна. два часа је шеф штаба Врховне Команде објашњавањем опште ситуације, разлозима и својим ауторитетом ломио команданта. Прве армије ђенерала Мишића и утицао на њега, да промени. своју одлуку за повлачење армије чак код Горњег Милановца, — међутим Мишић је нсодступно остајао при својој одлуци: длаговременог одступања, прикупљања и уређења Армије даље у позадину од линије коју је Врховна Команда препоручивала,. а која је у шо доба већ била начеша, јер је непријашељ био: овладао неким њеним шачкама. Мишић је био принуђен да, ради одбране свога мишљења, стави и свој положај на расположење, али је најзад успео да своје гледиште одбрани, да продре са њим и мимо све упорности војводе Путника и да на шај начин створи повољне услове за прелаз својом армијом у напад.

И док се тако у ратним одлукама и поступцима војводе Мишића лепо осећа поуздана чврстина и непопуштање у извршивању једном донесене одлуке, дотле се скоро у свакој његовој бојној заповести рељефно оцртава потпуно одређена,